Сагледавајући тесну историјску сарадњу између САД и Израела, може се уочити да је њена структура вишеслојна. У процесу вишедеценијске међусобне подршке, створен је јединствен идеолошко-политички, али и религијски блок, који спроводи значајне заједничке геополитичке кораке. Јер не постоји озбиљна политика без озбиљне метафизике.
Тачан број припадника диспензацијалистичког религијског правца врло је тешко утврдити, јер се ради о религијском схватању које не представља засебну верску деноминацију. Номинално највише диспензацијалиста практикује евангелистички протестантизам, међутим, није неуобичајено срести их и у оквиру других протестантских варијација, као што су баптистичке, презбитеријанске, пенаткосталне итд.
Да ли је Бог доделио Јеврејима земљу Израел?
По истраживању америчког „Пју рисерч центра“ из 2004. године, евангелистичких протестаната је у том тренутку у Сједињеним Америчким Државама било око 26 посто и, што је још занимљивије, њихова заједница је тадашњем председнику Џорџу Бушу донела око 40 посто гласова.
У наведеном истраживању посебна пажња посвећена је питању односа према Израелу, па је тако на питање: „Да ли верују да је Бог доделио Јеврејима земљу Израел“, њих 73 одсто одговорило потврдно, док су на питање „Да ли верују да Израел испуњава библијска пророчанства у погледу другог доласка Исуса Христа“, 63 процента одговорила потврдно.
Хришћански ционизам
Стога и не чуди што се овај религијски правац често назива „хришћанским ционизмом“, а на политичкој мапи САД и „армагедонским лобијем“. Како је запазио наш мислилац Борис Над, реч је о доктрини чији се почеци везују за име Џона Нелсона Дарбија (1800–1882) и која је заснована на веома екстравагантном тумачењу појединих старозаветних пророка и Апокалипсе Светог Јована Богослова.
Диспензацијализам је у основи футуристички систем тумачења Библије. Према том учењу, Бог је поделио библијску историју на одређене периоде којима је „доделио“ одређене принципе владања. Отуда и назив dispensatio („додела“), што у овом контексту значи „управљање или руковање пословима“.
Процват диспензацијализма
Свој процват доживљава 70-их година претпрошлог века, кроз буквална тумачења библијског есхатолошког сценарија, од којих је свакако најутицајније и најпопуларније оно Сајруса Скофилда.
„Скофилдова анотирана Библија“, која осим оригиналних библијских текстова садржи низ коментара, тумачења и пророчанстава самог аутора, распродата је у вишемилионском тиражу и дан-данас представља најпотпуније издање Библије на енглеском језику.
На примерку Скофилдове Библије амерички председници полажу своју заклетву приликом инаугурације. Треба рећи да, у тумачењу Скофилда и његових (евангелистичких) наследника, личност Христа заузима сасвим периферно место а централне теме постају Апокалипса, Армагедон, судбина Америке и, изнад свега, Израела, те његовог предстојећег сукоба са царем Гога, у данима Последњих времена, или Tribulation-а (Велике невоље), како га називају диспензацијалисти. Суштина њиховог веровања заснива се у схватању да је судбина Америке неодвојива од судбине Израела.
Сукоб „сила добра“ и „империје зла“ на пољу Магедо
Почевши од тога да у обнови Државе Израел виде божанско провиђење па до идеје о, како појашњава наш православни мислилац Владимир Димитријевић, „данима ’Велике невоље’, данима у којима ће ’империје зла’ (израз који је користио Реган а у оптицај вратио Буш након 11. септембра) напасти англосаксонске протестанте и Израел“.
Тада би – у тренутку последње битке на пољу Магедо у Израелу, и сукоба између „сила добра“ (англосаксонаца и Јевреја) и „империје зла“, које, по тумачењу диспензацијалиста, представљају Руси и њихови савезници и који имају улогу библијских апокалиптичних „кнежева Роша, Мешеха и Фувала“ (где се Рош тумачи као Русија, Мешех као Москва док је Фувал древни хебрејски назив Скитије) – наступио чудесан догађај.
Англосаксонци би били „узнесени“ на Небо
Пред нападом „Гога, цара Магога“, англосаксонци би били „узнесени“ на Небо (тзв. Rapture), док би синови Израела у одсудној бици (Армагедон) победили Гога. При томе не треба изгубити из вида технолошки аспект целокупне есхатолошке конструкције која предвиђа да ће се Вазнесење одиграти помоћу свемирске летелице, односно НЛО-а, који ће помоћу напредне технологије „усисати“ све „спасене“.
Након ових догађаја, по веровању диспензацијалиста, „усисани“ би се вратили на земљу, а преживели Јевреји би се преобратили у протестантизам чиме би отпочело „хиљадугодишње Христово царство на земљи“.
Спољнополитички курс САД
Када се један овакав религијски контекст пренесе на терен политике, добијемо AIPAC – америчко-израелски комитет за јавне послове (наследио иницијалну лобистичку групу American Zionist Committee for Public Affairs (AZCPA), утицајну лоби-организацију која од свог оснивања детерминише главне правце спољне политике САД.
По речима Петра Бејнарта, професора са њујоршког универзитета, AIPAC је постао доминантна институција у животу америчких Јевреја… Он има само једну мисију: да осигура да Влада САД подржава Владу Израела, безусловно.
Стога за многе није била изненађујућа огромна подршка ове лоби групе Доналду Трампу након његовог говора пред овом организацијом 2016. године у оквиру своје председничке кампање, говора у којем је сву кривицу за проблеме на Блиском истоку свалио на Палестинце и њихове покровитеље.
Трамп је несумњиву политичку и логистичку подршку која је дошла од ове јеврејске лоби-групе, компензовао већ следеће, 2017. године када је запрепастио читав муслимански свет одлуком да призна Јерусалим за главни град Израела. Овај гест представљао је озбиљан ударац вишедеценијским напорима УН да пронађе решење за статус овог древног града, али и још један доказ у ком правцу се креће америчка спољна политика.
Одлука Трампа да призна Јерусалим као главни град
Одлуком да једнострано призна Јерусалим за главни град Израела, Доналд Трамп не само да је поново довео у опасност крхко блискоисточно примирје већ је и прекршио серију резолуција Савета безбедности УН.
Између осталих овом одлуком прекршио је и резолуцију 478 из 1980. године којом је СБ УН недвосмислено осудио тзв. Јерусалимски закон, којим је Израел дефинисао Јерусалим као „потпун и уједињен главни град“.
Наведеном резолуцијом се дефинише да Савет безбедности не признаје „Јерусалимски закон“ и позива државе чланице да повуку своје дипломатске мисије из овог града. Уједињене нације су на сличан начин реаговале и овог пута, када су крајем 2019. усвојиле пет резолуција у вези с питањима Блиског истока, од којих су резолуцијом „Мирно решење питања Палестине (документ А/74/Л.15)“ државе чланице УН позване да се у међусобним споразумима са Израелом уздрже од признавања територијалног суверенитета Израела над територијама окупираним 1967. године.
Трамп је изазвао гнев муслиманског света
Свестан да је признавањем Јерусалима за главни град Израела, и симболичким премештајем америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, изазвао гнев читавог муслиманског света (један од ретких догађаја који је ујединио шиите и суните), Доналд Трамп је покренуо дипломатску операцију пацификовања муслиманске реакције.
Дипломатска офанзива резултирала је споразумом између Израела и Уједињених Арапских Емирата, потписаним под покровитељством и дипломатском диригентском палицом администрације председника Трампа. Абрахамовим споразумом стране су се обавезале да „нормализују односе“ на пољу пословних односа, туризма, директних авио-летова, али и да успоставе пуне дипломатске односе на амбасадорском нивоу.
Важна компонента овог споразума јесте и сарадња на пољу безбедности и координација деловања у контексту регионалних безбедносних претњи, са посебним освртом на Иран и његове посреднике на терену, као што је Хезболах.
Потписујући „Абрахамов споразум“ Уједињени Арапски Емирати су разјединили исламски свет, с обзиром на то да су се на једној страни нашли Бахреин, Египат, Јордан и Оман као државе које су јавно поздравиле овај договор, док су с друге стране остали Иран, Турска и Катар, који су чак припретили да ће повући своје амбасадоре из Абу Дабија.
„Абрахам“ је на чистац истерао и спољну политику Саудијске Арабије, која је остала индикативно тиха. Дакле, Сједињене Америчке Државе су успеле да у року од неколико година издејствују значајне спољнополитичке поене, али не на конто Стејт департмента већ у име и за рачун Државе Израел.
Инон план
Поставља се питање какву директну корист оваква „булдожер“ дипломатија актуелног председника САД, и оваква директна конфронтација са готово читавим исламским светом, али и целокупним системом међународног права и његовим највећим ауторитетом – Уједињеним нацијама, може донети Сједињеним Америчким Државама.
Обезбеђујући залогу подршке диспензацијалиста на предстојећим председничким изборима, Доналд Трамп остварује и заједничке геополитичке циљеве „хришћанских циониста“ и Државе Израел. Фрагментирањем муслиманског утицаја и јачањем Државе Израел, САД остварују геополитичку прекомпозицију Блиског истока и реализују геополитички пројекат „Великог Израела“.
Основне ставове стратешке замисли израелског врха у контексту „Великог Израела“, познате као „план Инона“ објављене су још 1982. године.
Тај план који је био усмерен ка постизању регионалне премоћи израелске државе преко дестабилизације и „балканизације“, односно преко ситњења суседних арапских држава, фактички је обновљен – преписан у пројекту „Нови Блиски исток“ који су објавили Кондолиза Рајс и пуковник Ралф Петерс.
Ради се о плану „Стратегија Израела ’80-их година“ који је припремио Одед Инон, израелски новинар, припојен Министарству иностраних послова Израела. Тај план је први пут објављен на хебрејском, у журналу „Кивуним“ (Путеви) у фебруару 1982, у издању Информационог одељења Светске ционистичке организације.
Формирање „Великог Израела“
По речима Мишела Чосудовског, уредника интернет-часописа „Глобал рисерч“ „објављени „План Инона“ односи се на формирање „Великог Израела“ и представља камен темељац утицајног ционистичког покрета, који је широко заступљен у војној и интелектуалној елити Израела“.
Судећи по корацима актуелне спољне политике САД, може се закључити да геополитичка симбиоза дефинитивно постоји. Уосталом, томе у прилог говори и симболичан гест Иванке Трамп, када је у освит председничких избора 2016. године, заједно са својим мужем Џерадом Кушнером, посетила гроб најутицајнијег кабалисте 20. века, њујоршког рабина Менахема Мендела Шнерсона.
Можда ћемо врло брзо сазнати да је у том мистичном чину од Шнерсона молила да учини не Америку поново великом већ Израел.
