Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. Родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде.
„Његош је у Црној Гори и у Српству био и остао Прометеј. Ватра би требала да пламти и светли на Ловћену. Отео је од богова ватру, и све ватрено, тај чаровити, љупки, снажни, гениjални Раде Томов. Богови су му се светили како се само љубомора свети. Тешко је живео, тешко радио и учио, тешко боловао и умро, Његош. Али је, сав ватрен, искрама мислио и писао, искрама говорио. Ватром спајао материјално и духовно, објективно и субјективно. На Ловћену има да букне и да букти зубља: ватра је симбол богова и великих људи.
Једни од других, зато, краду ватру непрекидно: људи од природе, природа из историје човечанства, које у ватри стварања мења природу, а оно само у ватри живи и изгара. Све што јесмо и имамо, ватра је. Врелина ватре држи живот. Ерос је ватра, хероизам је ватра, рад је ватра, миловање је ватра, пољубац је ватра, поезија је ватра – Његош на Ловћену нека буде што је и био, ватра. Нека сваке ноћи од заласка до изласка сунца, у друштву са звездама, пламти на Ловћену жаруља, зубља, Његошева зубља“, писала је у својој књизи „Његошу, књига дубоке оданости“ славна српска књижевница Исидора Секулић.
Владар, владика и филозоф
Године 1825. Радоје је отишао у Цетињски манастир код свога стрица Петра I. Тамо започиње школовање и припрема се како би могао постати будући владар Црне Горе. Већину образовања пренео му је песник Сима Милутиновић Сарајлија, који је у Црну Гору дошао 1827. године.
Након што је владика Петар I умро 1830. године, он је замонашен и додељено му је ново име Петар, те је постао поглавар Црне Горе. Тада седамнаестогодишњак, нашао се у изразито тешкој ситуацији, а био је суочен и с многим проблемима. Наиме, Црну Гору су вребали Млеци, Турци и Аустрија, земља је привредно слабила, а све чешће је долазило и до међуpлеменских ратова.
Из свих тих разлога, све снаге је уложио на консолидацију прилика. Активно је деловао на дипломатском плану, водио је борбе с Турцима, градио саобраћајнице, подизао просвету, те створио прве органе власти у земљи – сенат и гардисте, и тако створио праву, модерну државу.
Уз све те државне послове, увек је проналазио времена за сопствено образовање и књижевни рад. Његови песнички првенци настали су под утицајем песника Симе Милутиновића.
Његова најпознатија дела су „Луча микрокозма“ – филозофско-религијски еп, драма „Лажни цар Шћепан Мали“ и „Горски вијенац“.
У Русији, где је провео годину дана, највише путујући и упознавајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње, Свети владика Николай Велимировић написао је своје прво веће дело – студију „Религија Његошева“.
Последњи дани
Године 1849, у јесен, оболео је од туберкулозе, а две године касније, 1851. године, умро је у тридесет деветој години.
Многи су препричавали Његошеве последње сате. Неки су оставили и вредне забиљешке о томе. Поп Вук Поповић из Рисна, десетак дана након Његошеве смрти, писмом обавештава Вука Караџића о смрти црногорског владике и каже:
“Умрије нам врли и дивни Владика црногорски баш на уставке Лучина дневи у десет сати изјутра!”
Поповић је записао и последње Његошеве речи:
“Боже и Света Тројице помози ми! Боже и Света Госпођо, предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле, прими моју грјешну душу!”
Своју последњу зиму Његош је провео у Напуљу, Италији, где почетком пролећа случајно среће Љубомира Ненадовића. Заједно су провели следећа три месеца, а све време заједничког боравка у Италији, Ненадовић је марљиво бележио своје разговоре са Његошем и Његошеве разговоре са другима. Тако су настала “Писма из Италије” или како их је Ненадовић најпре назвао “Владика црногорски у Италији”.
“Познанство с владиком и његови разговори остаће ми као најлепши спомен целога живота”, рекао је Ненадовић након Његошевог одласка из Италије.
“Сви важнији људи походили су га и не могу довољно да га се нахвале”. Па и Енглези а они “ретко ласкају”. На забавама је увијек био окружен најљепшим дамама које су га молиле да им прича о Црној Гори и ратовању Црногораца. Ненадовић каже: “Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се његовом говору, његовим причама и језгровитим досеткама. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође”. Са путовања по Италији Његош је донио само ловорову гранчицу са Вергилијева гроба и кончић из појаса Торквата Таса.
Смрћу Петра Другог је завршен период владиката.
