Манастир Ковиљ налази се поред истоименог села у Бачкој, на обали дунавских рукаваца, око 30 километара од Новог Сада. По предању настао је у XIII веку, а основао га је Свети Сава. Сматра се да су се на месту где се данас налази манастир, измирили уаграски краљ Андрија II и српски краљ Стефан Првовенчани. Том измирењу допринео је Свети Сава, брат српског краља. У знак измирења подигнута је богомоља у коју су дошли монаси из манастира Жиче. Остаци првобитне богомоље као ни цркве из XV века нису сачувани.
Данашња црква манастира Ковиљ потиче из XVIII века и изграђена је по узору на српске средњовековне манастире а нарочито на манастир Манасију задужбину деспота Стефана Лазаревића чиме се у потпуности разликује од других цркава у Бачкој које су углавном у барокном стилу.
Братство манастира Ковиљ годинама је одредиште младих који траже помоћ у настојању да се извуку из пакла наркоманије.
Бачки драгуљ
Бачки је драгуљ кога је оживео садашњи патријарх Порфирије са још три монаха.
Стигли су у време које је за манастир можда било и најтеже у читавој, скоро девет векова дугој историји. Када у њему није било никог. Својом вером и залагањем су га обновили.
„Био је духовник манастира и све што смо постигли дугујемо њему“, навео је за Танјуг јерођакон Козма, говорећи о његовој светости патријарху Порфирију.
Пре 17 година манастиру је враћена сва национализована земља, скоро 1.000. хектара. За четврт века током којих је данашњи патријарх у манастиру био и игуман, између осталог обновљено је византијско појање, па су се гласови монаха чули и у њујоршком Карнеги холу.
Захваљујући братству, једном од најбројнијих у земљи, које настоји да буде високо образовано, манастир Ковиљ је место где верници могу да добију праве одговоре на свако питање и недоумицу, а многи у њему траже и нађу спас.
Оснивање манастира
Према речима јерођакона за оснивање манастира важан је догађај из 1219. године када је краљ Андрија Други кренуо у војни поход на Србију и сусрет двеју војски, баш на том месту.
„Главни преговарач са српске стране био је рођени брат српског краља Стефана Првовенчаног, тада нови и млади архиепископ Сава. Преговори су били веома дуги и тешки. Током њих настала је и велика суша што је Свети Сава искористио да оконча сукоб без крвопролића. Помолио се Богу да пошаље град“, рекао је јерођакон. Нагласио да се и заиста десило да је пао град величине песнице.
Свети Сава је тада, као каже јерођакон, изашао из шатора у којем је преговарао са мађарским краљем, узео је велику леденицу и ставио му је у пехар са вином.
„Када је мађарски краљ видео такво чудо вратио се са својом војском у земљу. А Свети Сава из благодарности према Богу што се сукоб завршио без крвопролића на овом месту сагради цркву брвнару“, прича јерођакон Козма. То је и разлог зашто се манастир зове и Манастир Мира.
Јерђакон је нагласио да до краја 16. века нема никаквих писаних извора, када у турским катастарским књигама налазимо детаљан архитектонски опис цркве.
Рушење и обнова
Ова друга црква из 1748. А прву из 15. века срушили су Турци. Посвећена је Светим Архангелима. Црква је изграђена по узору на задужбину Деспота Стефана Лазаревића – манастир Манасију.
„Манастир Ковиљ је кроз историју имао просветитељску улогу. Јер игумани и монаси нису били само чувени као духовници већ и као најученији људи свог доба, а међу њима игуман манастира архимандрит Јован Рајић“, навео је јерођакон и подсетио да је његов гроб у цркви.
Архимандрит Јован Рајић био је зачетник критичке историје код Срба, који се по тренду свог доба није занимао само за историју свог словенског народа већ и свих словенски народа, па му је главно историјско дело тако названо.
У новијој историји манастир ипак није пролазио кроз тако бурна искушења као претходних векова, пред почетак Другог светског рата био је кратко женски манастир, али су монахиње, њих тридесетак, одатле избачене.
Нову кућу нашле су у манастиру Раваница код Ћуприје, додаје јерођакон.
Најтеже доба
„У најтеже доба за манастир и током окупације овде су живела само два монаха, а када је уз све манастиру одузето и 1.000 хектара земље која је била поклон царице Марије Терезије из 18 века били су принуђени да направе економију око манастира и цркве“, појаснио је јерођакон Козма.
Патријарх Порфирије и Ковиљ
У осмој деценији прошлог века, „можда најтежем добу за манастир“, осим спорадично у манастиру није био никог од монаштва, да би тек 1990. године у манастир дошло младо монашко братство.
Прво су, како каже, дошла четири монаха а данас их има 29 што монаха што искушеника.
Међу њима је био и садашњи патријарх, који је убрзо постао игуман. У самом манастиру провео је 24 године, од 1990. до 2014. године. 1999. је изабран за епископа јегарског, викарног епископа бачком Иринеју. 2014. за митрополита загребачко-љубљанског.
Појање
Манастир је доста познат по појању. Гаје византијски напев какав се негује на Светој гори. Снимили су неколико ЦД, имали свуда концерте. У Русији, Италији, Француској, у њујоршком Карнеги холу поводом 100 година завршетка Великог рата.
Манастирска земља враћена је почетком 2000-их.
„То је огромно имање које не можемо сами да обрађујемо. Имамо пољопривредно добро и запошљавамо 20 људи из села. Имамо нешто стоке, тако да производимо сир и млеко за наше потребе“, рекао је он и нагласио да имају и фабрику свећа, дестилерију, производе мед и цртају иконе по поруџбини.
Обавезе трају до 13 сати, након тога братство има слободно до 17 када почиње вечерње богослужење, када иде вечера, па поново богослужење, које траје пола сата.
„Неколико браће, уз све, студира на Теолошком факултету, неколико их је на постдипломским студијама гледамо да се образујемо да знамо о нашој вери, велики смо манастир између два велика града Београда и Новог Сада, много људи долази, тражи помоћ, морамо да будемо спремни да им дајемо праве одговоре на свако њихово питање и недоумице“, рекао је он.
Земља живих
У манастир долазе и људи који имају проблем са наркотицима и сваком врстом зависности и да им помажу. Програм се зове „Земља живих“.
„Прво смо их стављали да буду са нама. Али то није било решење. Онда смо купили земљиште и направили неколико заједница. Сада имамо четири, две мушке и две женске са по 20 до 30 штићеника који се лече“, рекао је јерођакон и додао да третман траје две, три године.
Након тога ради се на ресоцијализација која је најтежа. Покушавамо да нађемо начин да се не врате пороцима, навео је јерођакон Козма и нагласио да су до сада у томе имали доста успеха.
„Много младих се излечило, многи су ступили у бракове, имају децу долазе на литургије причешћују се. Пут којим покушавамо да лечимо младе људе исправан и добар“, рекао је јерођакон и додао да се за то време живот тих људи не разликује много од њиховог манстирског живота.