Постоје људи чије животне приче изгледају као да су изашле из најбољих романа. Један од таквих је и Михајло Пупин, човек који је својом генијалношћу оставио неизбрисив траг у науци, али и у срцима свих оних који верују у снагу људске упорности и сна. Замислите младића, рођеног у банатској равници, који са свега пет центи у џепу стиже на обале Америке. Без пријатеља, без сигурности, али са неисцрпним знањем и жудњом да мења свет.
Када је Пупин 1874. године први пут закорачио у Њујорк, свет око њега био је сасвим другачији од мирних пашњака Идвора. Ветрови са Атлантика шибали су град у који су пристизали досељеници са свих страна света, у потрази за шансом да остваре своје снове. Млади Михајло, тек пристигао из Аустријског царства, имао је једну сигурну ствар: пет центи и глад. Не само глад за храном, већ и глад за знањем. Та прва зарађена пита од шљива, која је имала више коштица него воћа, могла би бити савршена метафора за његов живот у Америци — тешка, неувек сочна, али вредна сваког залагања.
Пупин није био обесхрабрен. Радио је најтеже физичке послове током дана, док је ноћу учио језике и похађао вечерње курсеве. Замислите ту сцену: уморни младић, у сиромашној радничкој четврти, који након дана проведеног у радњи или на доковима, седа за свој сто и отвара књиге. У тим тренуцима није могао знати да ће постати један од најпознатијих научника свог времена, али његова одлучност је била непоколебљива. Колумбија универзитет отворио му је своја врата 1879. године, а од тог тренутка, судбина му је дала прилику коју је он искористио до краја.
Али није Пупин био само научник. Био је визионар. Док су се други бавили малим стварима, он је гледао према звездама. Мало је познато да је један од оснивача Националног саветодавног комитета за аеронаутику, који ће касније прерасти у НАСА. Да, наш Михајло, младић који је једном давне ноћи у Њујорку сањао о својој будућности, постао је један од градитеља основа свемирског истраживања. Ко би могао да помисли да ће један момак из Баната, који је сањао о домаћим шљивама и својој Србији, помоћи у покоравању неба?
Ако је небо било његово професионално интересовање, његова душа је остала везана за земљу на којој је одрастао. Пупин је био неизмерно поносан на свој завичај и Србију. Толико да је свом имену додао Идворски, да би заувек носио комад родног краја са собом, ма где да је био. Човек који је комуницирао са највећим умовима свог времена, није заборавио ни најмање. Напротив, у аутобиографији „С пашњака до научењака“, Пупин је са невиђеном топлином писао о свом родном Идвору, о пространим равницама, о својој мајци и деци која чувају стоку. То су слике које је желео да сачува и подели са светом. Награда за ово дело била је престижна Пулицерова награда — први Србин који је освојио ово признање.
Михајло Пупин, српски научник који је изумео индукционе калемове, поставио темеље модерне телекомуникације, направио прву рендген слику у САД и био један од оснивача НАСА, одиграо је значајну улогу током Првог светског рата. Он је сво своје богатство и утицај у САД ставио у… pic.twitter.com/oz9Oj07Li7
— Рубикон (@RubikonPress) August 26, 2024
Ипак, његова љубав није била ограничена само на науку и завичај. Пупин је био велики поклоник уметности. Његова пријатељства са српским уметницима, попут Уроша Предића, као и његова колекција слика коју је сачувао и вратио у Србију, сведоче о дубини његовог духа. Није био само човек науке, већ и човек срца. Његова уметничка збирка је и данас део Народног музеја у Београду, оставштина човека који је разумео значај културе и духовности.
Најзначајнији Пупинов допринос свету остаће у области комуникација. Његов изум, познат као Пупинови калемови, револуционисао је пренос телефонских сигнала на велике удаљености. До тада, телефонске жице су преносиле звук са шумовима и изобличењима на дужим релацијама. Пупиново решење било је генијално и једноставно: постављање индуктивних калемова на одређеним местима дуж телефонских водова. Захваљујући његовој иновацији, свет је постао мање место, а комуникација је постала бржа и јаснија. Он је сво своје богатство и утицај у САД ставио у службу Срба. Пупин је основао и водио разне хуманитарне акције, прикупљао новац и заложио своје имање како би обезбедио помоћ за српску војску и избеглице. Био је пријатељ са америчким председником Вудроом Вилсоном, што му је омогућило да се српски глас чује. Пупин је активно мобилисао Србе који су живели у Америци, многи од њих пореклом из Војне Крајине и Аустроугарске монархије. У марту 1917. године, Вилсон је потписао одобрење за мобилизацију, након чега је почела регрутација и транспорт српских добровољаца. Уз све то, Пупин је заложио своје имање и личну имовину како би основао Фонд за помоћ Србији, прикупљајући значајна финансијска средства за српску војску и народ.
Пупин је живео живот о којем се данас прича са дивљењем. Његова прича није само прича о научнику који је направио велики корак за човечанство, већ и прича о човеку који је остао веран својим коренима, који је своје успехе користио да би помогао другима и својој земљи.
