Дејтинг апликације су све популарније, а број корисника расте из дана у дан. Многи се све чешће одлучују на овакав вид упознавања, уместо „лицем у лице“. Да ли су оне промениле интеракцију међу људима?
Вања из Руме ради као цвећарка. Мала је вероватноћа да би упознала Стефана из Лебана – који се бави развојем видео-игара и живи на другом крају државе – да обоје нису користили исту дејтинг апликацију.
Они су недавно прославили четири месеца везе. Започели су је упознавањем на Тиндеру – тренутно најпопуларнијој дејтинг апликацији. Апликацију користи више од 80 милиона корисника широм света.
Иако су обоје имали много пропалих покушаја и разочарања приликом упознавања људи на овај начин, посрећило им се када их је алгоритам упутио једно на друго.
Вања пак томе не придаје превелики значај јер их је, како каже, Тиндер само спојио.
„Веза је опстала зато што смо нас двоје јако слични и од почетка се понашамо као да се годинама знамо.“
Никад лакше?
Проналажење особе за ступање у романтичне односе, чини се, никад није било лакше.
Довољно је да инсталирате неку од бројних апликације за упознавање на мрежи, направите профил са кратким описом својих интересовања, дефинишете шта тражите (особу за романтичну везу, брак, повремено виђење, дружење) и кренете у процес одабира потенцијалне партнерке или партнера.
Алгоритам апликације ће вам – према заједничких интересовањима, локацији и осталим параметрима – понудити неколицину профила особа са којима сматра да сте „компатибилни“.
Када се покаже узајамно интересовање наступа чувено „мечовање“, односно обострано „свиђање“,. Након тога вам преостаје „само“ да се упустите у конверзацију и почнете да сањарите о „живели су срећно до краја живота“.
Но, да ли је баш тако једноставно и какве могућности и изазове доноси „мување на мрежи“?
Мање романтично, али ефикасно
Вања и Стефан су одлучили да окушају срећу на Тиндеру јер нису имали пуно прилика да упознају нове људе, а често и из досаде. Виртуелно упознавање помогло им је да превазиђу страх од живог контакта и чак утицало на повећање самопоуздања у свакодневном животу.
„Имала сам проблем са анксиозношћу уживо и било ми је лакше да се упознајем преко порука, јер могу да будем опуштенија“, каже Вања за Дојче веле. Истиче да овакав контакт има и друге предности „јер ако ти се неко не свиди, само га блокираш, знаш да ти неће висити за столом у граду“.
На питање да ли сматрају да су дејтинг апликације промениле интеракцију међу људима и довеле до отуђивања, њен партнер каже да је то проблем савременог друштва и дигиталне комуникације генерално, а не самих апликација.
Напомиње да се оне не разликују превише од друштвених мрежа које свакодневно користимо.
„Једино почетни контакт није баш у рангу случајног упознавања у библиотеци, кад се обоје ухватите за исту књигу. Мало је мање романтично од тога. Али то није ни циљ дејтинг апликације, тако да све зависи од тога шта ко тражи“, истиче Стефан.
Шта ако постоји неко бољи?
Дејтинг апликације у почетку пружају висок степен контроле са обе стране, јер особе одређују које ће информације о себи поделити и под којим условима.
„То може бити добро за превазилажење почетне социјалне анксиозности. Али је упитно колико нам „помажу да вежбамо вештине које су нам потребне за интеракцију која се одвија уживо и од које суштински зависи хоћемо ли се осећати повезано са неким“, каже за Дојче веле психолог Ана Перовић.
Иако могу имати позитиван утицај на ментално здравље – јер људима који се осећају усамљено или изоловано омогућавају да се повежу с другима и тиме повећају осећај припадности и социјалне подршке – апликације за упознавање носе бројне ризике.
„Феномен одбијања и поређења може озбиљно поткопати самопоуздање. А осећај неадекватности може се појавити када људи стално упоређују себе с оним што су други корисници одабрали да ставе на свој профил“, каже Перовић.
Уз то, даље појашњава, постоји ризик и од „парадокса избора“. Објашњава да превелики број потенцијалних партнера доводи до осећаја преплављености, несигурности у доношењу одлука и страха да ће пропустити бољу прилику, што може створити осећај незадовољства и фрустрације.
Перовићева истиче да „култура брзог одбацивања, где се људи брзо процењују на основу кратких описа и слика, може допринети површнијем приступу интеракцијама и осећају емоционалне исцрпљености“.
Преузимају ли апликације примат над стварношћу?
Апликације за упознавање, које тренутно користи више од 300 милиона људи широм света, постале су део свакодневице.
Процењује да ће до 2029. године ова бројка стићи и до 490 милиона. Само током прошле године више од 230 милиона корисника инсталирало је неку од ових апликација.
Перовић сугерише да, без обзира на њихов успон, ове апликације нису „магичне“ и да кључ лежи у нашем приступу и очекивањима.
Каже да, ако апликације користимо „као алат за брзо прелажење преко профила и површне интеракције, тешко да ће нам оне помоћи да развијамо вештине потребне за изградњу блискости“.
„Међутим, ако их посматрамо као средство за проналажење компатибилних партнера и развијамо односе с пажњом, аутентичношћу и емпатијом, могу постати моћан алат за стварање дубоких веза“, које могу бити „једнако богате и аутентичне као и оне које настају из физичког контакта“.
Перовић напомиње да ће „старомодни“ начини упознавања – у изласцима, на послу, факултетима, дружењима – вероватно постајати све ређи. Али, неће нестати.
„Могуће да ћемо сведочити комбинацији ова два приступа, где ће свако имати своје место и вредност у савременим романтичним интеракцијама“.
