Када је профилисање особина и карактера почело да се проучава и развија 1970-их година у оквиру бихејвиоралног приступа у психотерапији, једно од најконзистентнијих открића које је ФБИ пријављивао било је да је окрутност према животињама у детињству уобичајено понашање међу серијским убицама и силоватељима у каснијој животној доби.
Окрутност и мучење животиња распрострањено у свету
С времена на време остајемо шокирани вестима да је неко злостављао или убио немоћну животињу. У свету није ништа другачије.
На пример, недавно је Пол Роџерс из Глостершира осуђен на 16 недеља затвора након што је признао да је микроталасном пећницом убио свог кућног љубимца – зеца. Роџерс, човек са историјом психичких проблема тврдио је да је то учинио јер је био бесан што му није прописан лек за који је сматрао да му је потребан.
Шта подстиче некога на окрутност према животињама?
Појединци који чине овакве поступке могу имати различите узроке или окидаче: религиозну ритуалну жртву, психичке поремећаје (антисоцијални/психопатски обрасци и поремећаји личности, који резултирају зоосадизмом), али и одређене сексуалне поремећаје.
Такође, нека истраживања показују да се у одређеним околностима овакви гестови чине због присиле, контроле и застрашивања жена и/или деце како би ћутали о породичном злостављању и насиљу унутар дома.
Мучење животиња као показатељ за серијске убице и силоватеље
Окрутност према животињама у детињству појављује се као уобичајено понашање међу каснијим серијским убицама и силоватељима са психопатским особинама (претерана импулсивност, нарцисоидност, недостатак емпатије и кајања).
Многе злогласне серијске убице почеле су мучењем и убијањем животиња у свом детињству. На пример, Џефри Дамер је скупљао животиње убијене на путу, сецирао их и мастурбирао над онима које је искасапио.
Друге убице за које се зна да су били окрутни према животињама у детињству укључују убицу деце Мери Бел, која је гушила голубове; Роберта Томпсона, убицу Џејмија Булгера, који је био окрутан према кућним љубимцима; Ијана Брејдија, убицу који је злостављао и убијао животиње.
Хомицидна тријада: Понашања која упућују на ризик од насиља
Мучење и окрутност према животињама једно је од три адолесцентна понашања у ономе што се често назива „Хомицидна тријада“. Друга два су константно мокрење у кревет и опсесивно паљење ватре.
Неки криминолози и психолози верују да комбинација два или више ових понашања повећава ризик од убилачког понашања у каснијем животу. Међутим, научни докази за ову тврдњу су контраверзни.
Истраживања су показала да су понашања у оквиру „Хомицидне тријаде“ често повезана са родитељским злостављањем, родитељском бруталношћу (сведочењем породичном насиљу) и/или родитељским занемаривањем.
Колико починилаца злоставља животиње у детињству?
Бројне криминолошке студије показале су да је око трећина до половине свих убица који су извршили и сексуално насиље или злостављање, злостављало животиње током детињства и/или адолесценције. Истина, напомињу научници, узорци у већини ових објављених студија су обично релативно мали.
Међутим, већина истраживања је известила да је један од најважнијих „знакова упозорења“ и фактора ризика (посебно у вези са склоношћу ка сексуалним преступима) окрутност према животињама, посебно ако је праћена сексуалним интересом за животиње.
Други истраживачи су спекулисали о томе да зоосадистички поступци код мушкараца адолесцената могу бити повезани са проблемима пубертета и доказивања мужевности.
Мрачна тријада и утицај родитеља
Психолошки фактори који су повезани са мучењем животиња су три специфичне карактеристике личности: макијавелизам, нарцизам и психопатија (тзв. „Мрачна тријада“).
Студија из 2013. коју је спровео др Филип Каванах испитивала је везу између три особине личности из Мрачне тријаде и ставова према злостављању и окрутности према животињама. Показало се да је психопатија била повезана са намерним повређивањем или мучењем животиња, као и да у овим примерима био комбиновани скор свих особина Мрачне тријаде.
Улога родитеља у спречавању насиља над животињама
С обзиром на то да већина деце учи асоцијално понашање од оних око себе, најбољи начин да се оваква понашања спрече је учење кроз добар пример. Кључни су родитељи. Про-социјално понашање родитеља и других узора према животињама, као и третирање кућних љубимаца као чланова породице, може имати позитиван и трајан утицај на децу.
