Давне 1561. године основан је на Хвару православни манастир свете Параскеве. Према писаним изворима, тада су значајан део хварског становништва чинили и православни Срби.
Након Другог свјетског рата и закона о национализацији у тадашњој СФРЈ, манастир постаје власништво града Хвара и заштићени је споменик културе. Са жаљењем констатујемо, да се годинама на манастиру изводе радови, будући да је ова светиња претворена у диско клуб.
Бити православан и тада је као и данас поразумијевало спремност на страдања
Те 1561. године, када је бити православан на овим просторима, као и данас, подразумијевало спремност на страдања и у вријеме када се Православље из Далматинске загоре спуштало према приобаљу и на острва, основан је на Хвару манастир свете Параскеве.
Наиме, у том периоду када је на Хвару већ била смјештена флота ратне млетачке морнарице, досељава се и неколико православних, грчких породица. Будући да је и међу морнарима било доста оних православне вјероисповијести, те како би овај народ Божији могао приносити своје молитве Богу, сагради се црква у част преподобне матере Параскеве.
Развој манастира
Важно је напоменути како је одмах поред цркве подигнут и дом за служашчег свештеника, у којем су понекад ради пастирске службе обитавали један или двојица монаха. Од тада је црква свете Параскеве прозвана манастиром.
Према писаним изворима, тада су значајан део хварског становништва чинили и православни Срби, а први хварски свештеник је био отац Евстатије Лефара.
Иако су времена била тешка и упркос латинском прозелитизму, с обзиром на горе наведене податке, да се закључити да је под млетачком влашћу Православна Црква имала извјесну слободу.
Интересантан је податак да чак и папски визитатор, бискуп града Вероне, Августин Валерије, у свом извјештају из фебруара 1579. године, када је у цркви још увијек био само један олтар, помиње овај манастир свете Параскеве. Нешто касније, 21. 10. 1616. године, обилазећи своју паству по Далмацији, у 75. години живота у овом манастиру упокојио се епископ Гаврило Север.
Помоћ млетачких власти
Нови млетачко-далматински епископ био је Теофан Ксенакис. Три године послије смрти епископа Гаврила, епископ Теофан је у договору са млетачком општином уредио, да се 1619. године Гаврилово тијело са Хвара пренесе у Млетке.
Већ тада је Црквена општина на Хвару била прилично лошег имовинског стања, иако се неколико деценија старала да издржава своје свештенослужитеље. На овакво стање Цркве на Хвару посебну пажњу обратио је нови епископ Атанасије Валеријан, који је млетачкој влади упутио молбу за помоћ.
Пошто је власт због морнара православне вјерописповијести имала интерес да Црква на Хвару буде активна, она преузима бригу око издржавања овог манастира.
Тако млетачке власти, указом од 01. 02. 1628. године, када су у манастиру на Хвару живјели монах Матеј Касимати са још два сабрата, одређује једномјесечну помоћ овој свештеној обитељи.
Међутим, пошто је та помоћ била недовољна за потребе манастира и монаха, 13. септембра 1636. године, од истих власти издат је дукал, којим се манастиру свете Параскеве на Хвару додјељује 60 канапа необрађене земље у Пишћинама и Бешкови. Овим дукалом се озакоњује и државно право патроната на земљу.
Поред православног саграђен и римокатолички олтар
Тако су, у јуну 1644. године када је у манастир за хварског пароха дошао Пахомије Канакари, власти у септембру 1646. године тражиле од кнеза и хварског проведитора извјештај о томе постављењу.
Потом је генерални проведитор далматински Леонард Фосколо 05. 05. 1647. године, по примитку позитивног извјештаја, одобрио Пахомијево постављење за православног свештенослужитеља на Хвару.
До 1685. године у манастиру свете Параскеве увијек се служило по источном обреду и увијек се читао Никео-цариградски символ вјере. Међутим, прилике се мјењају и те исте године хварски бискуп Приули обратио се проведитору Валијеру са молбом да у цркви свете Параскеве поред православног сагради и латински олтар.
Валијер му је уважио молбу те је тада направљен католички олтар посвећен светом Франциску где је понекад мимо воље православног свештенства и народа латински свештеник служио мису.
Наиме, треба споменути да су католички олтари били грађени и по осталим православним црквама у Задру, Шибенику и Трогиру. На пример, у време епископа Мелентија Типалда када је православна црквена општина у Трогиру била веома јака храм је одузет а народ махом поунијаћен.
Пракса да латинска миса буде служена у православним храмовима је ишчезла
Ипак та пракса да латинска миса буде служена у православним храмовима те да се дограђују латински олтари временом је ишчезла.
Уредба проведитора Гриманија од 22.10.1754 године сведочи о томе да је манастир свете Параскеве био уређен тако да су се у њему могла вршити православна богослужења. Исти указ налаже да се и цркве у Скрадину, Задру и Шибенику морају уредити по прописима источног обреда.
Савремени проблеми
Након Другог свјетског рата и познатог закона о национализацији у тадашњој СФРЈ манастир свете Венеранде (Параскеве) постаје власништво града Хвара и заштићени споменик културе. Са жаљењем констатујемо да се годинама на манастиру изводе радови будући да је ова светиња претворена у диско клуб, а лети у позорницу.
Приликом недавне посјете делегације јерусалимске Патријаршије Задру када је бискуп Миле Боговић питао епископа далматинског Фотија шта је са светом Венерандом веома се изненадио чувши да је то сада ноћни клуб.
Нада за будућност
По свим државно-правним прописима како садашњих тако и свих претходних власти манастир свете матере Параскеве – Венеранде требало би да буде у власништву Православне Епархије далматинске.
Стога се надамо да ће надлежни органи предузети све законске мјере да се овај вјерски објекат не само де јуре већ и де факто врати Српској Православној Цркви и њеним вјерницима.
Уздајући се у помоћ Божију и молитве преподобне Параскеве чврсто вјерујемо да ће се у овом намученом манастиру ускоро узнијети благодарствене молитве Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу.
протонамјесник Славољуб Кнежевић
