Перформанс који праве Хрвати (тачније званичници државе која на својој територији има споменике Миру Барешићу – и не пада им на памет да их руше) око црногорске резолуције о Јасеновцу, Дахауу и Матхаузену, или око имена базена у Котору, нико озбиљан не доживљава као препреку на путу ка Европској унији. Али кад амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил, пребројава русофиле по митинзима за очување животне средине у долини Јадра, е то је већ објава скупе путарине за планирану вожњу ка Европи.
Јер, Хилова медитација над Јадром може бити посвећена социолошка анализа колико чега од идеја и светоназора стане у просјечног грађанина Србије, па у том случају све личи на корисну сугестију некога ко жели да помогне „објективним погледом са стране“. А може бити наставак Сатерлендове реплике из Стоуновог „JFK“, гдје све и на који начин америчка Влада тура нос и прсте, па се лако преводи као: фућка нам се за ваше демократске стандарде, владавину права, испуњена поглавља…. ако не дате литијум, нећете бити у нашем друштву.
Ух, колико противника прекопавања Србије истовремено чита Достојевског и Чехова, а колико њих је збуњено начином на који Запад гура Украјинце у рат против јачег од себе? – Може бити питање озбиљног истраживања. Али, ако то истраживање не спроводи нека научна институција него амбасадор Америке земље коју је, колико јуче, Мило Ђукановић оптужио за „површан однос према балканским темама“, и ако те своје „површне“ анализе на било који граматички начин повеже са условима да се Србија упути ка ЕУ, онда се то зове „недемократска и колонијална наплата путарине“, о којој људи сниме филм у сред Холивуда, па можемо ваљда и ми, без намјере да се кандидујемо за Оскара, рећи понеку слободну ријеч и запитати се, да ли је то све у реду?
Филип Драговић
