Док се већи део Европе спремао за летњу фудбалску фешту у Немачкој, и мала аутономна област Курдистан у северном Ираку имала је план како да забави љубитеље најбитније споредне ствари на свету. Светско првенство непризнатих нација и националних мањина (CONIFA World Cup) додељено је Курдистану маја 2023, и низ промотивних спотова позивао је навијаче и радознале туристе.
Турнир је нажалост отказан само месец дана пре почетног ударца; и због путних трошкова који су гостујућим тимовима били превисоки и због нестабилних политичких прилика на Блиском истоку. Курдима и другим малим народима остало је да са завишћу гледају како остатак света ужива у месец дана непрекидног фудбала.
Ирак је својој курдској мањини признао аутономију у коју спадају јасне границе, сопствена армија и политичка контрола над скоро свим детаљима свакодневног живота. Да бисте тамо стигли из Европе, потребна вам је виза која важи само за Курдистан, и прелазак у Ирак незаконит је – што смо схватили трећег дана посете.
Садамови злочини
Курди су поносни на аутономију, јер су се за њу – или за независност – борили у неколико ратова. Невероватно су гостољубиви. У живахном базару у центру Ербила бројни млади људи су нас грлили и молили за селфије. Старије занатлије и продавци парфема желели су нам добродошлицу.
Већ првог дана у граду, позвани смо на свадбу. Док смо радознало гледали прославу и ослушкивали музику, спазио нас је Раман, студент медицине који говори беспрекоран енглески, и позвао нас да се придружимо. После много воде, кока-коле, баклаве и фотографија са целом фамилијом, једва су нас пустили да одемо.
Сутрадан, током напорног хода до Џалил Хајат џамије по пакленој врућини, власник чајџинице одбио је да нам наплати чај и воду, док је таксиста тек уз много гунђања пристао да прими новац за двадесетоминутну вожњу натраг.
Курдима живот није био лагодан. Режим Садама Хусеина повео је тотални рат против курдских побуњеника седамдесетих и осамдесетих. Кампања Анфал је 1988. натерала стотине хиљаде Курда да беже ка Турској преко залеђених планина. Рођак и десна рука Хусеина, злогласни „Хемијски Али“, хемијским оружјем је побио пет хиљада људи у само једном нападу на Халабџу. Процењује се да је у тој кампањи страдало и до сто хиљада људи.
Хусеин је након међународног притиска 1992. доделио Курдима одређену аутономију, и односи Курдистана и владе у Багдаду – као и њихових народа – све време од тада имају добре и лоше дане.
Хусеинов режим чинио се секуларним, али је његова политика према Курдима увек почивала на неповерењу и репресији. Покушавао је да арабизацијом разводни становништво и ослаби курдски национални идентитет. Курди су се ипак одупрли, и многи од њих – укључујући ту и нашег пријатеља Рамана – тврде да не знају ни реч арапског. Сусрет са Јазидима
И друге су ирачке мањине под Хусеином повремено добијале посебан статус, а Курдистан је дом и значајном броју асирских хришћана, као и највећој светској заједници Јазида. Хришћани су подељени на источно православну и халдејску католичку деноминацију, док Јазиди упражњавају религију стару седам хиљада година.
Аутономна влада на папиру подстиче права и интеграцију ових заједница, и гради секуларно друштво. Томе је доказ и закон о верској настави у државним школама из 2012, који све светске религије сматра равноправним. Познаваоци су у бројним приликама описали Курдистан као једно од последњих уточишта секуларизма у делу света познатом по верским екстремима. Судећи по добродошлици која нас је дочекала у областима са курдском већином, та је тврдња валидна.
Хусеинов режим чинио се секуларним, али је његова политика према Курдима увек почивала на неповерењу и репресији
Неки охрабрујући елементи постоје, слобода вероисповести је гарантована, али шта секуларизам и права мањина заиста значе, и како изгледају у Курдистану мимо аутономије коју су Курди добили?
У село Лалиш – које Јазиди сматрају својом Меком – стигли смо у среду по подне, на свети дан јазидске вере. Место старо четири хиљаде година има неколико скромних кућа међу бројним кулама, светилиштима и богомољама, и свако ко жели да уђе у село мора да се изује.
У селу званично живи свега двадесет петоро људи, али је свеједно центар светске заједнице Јазида јер у околној области живи већина од седамсто хиљада Јазида. Десетине људи обављале су ритуале у бројним светилиштима док су њихова деца јурила около у свечаној одећи после обилног традиционалног ручка.
Исламска држава убила је пет хиљада Јазида, а процењује се да је киднаповала и продала десет хиљада њихових жена и девојака. Мало ко овде говори енглески, али упознали смо породицу Јазида из Шведске, која нам је објаснила неке основне ритуале. Нисмо их питали како су доспели у Шведску.
Многи су људи бежали ка уточишту у Лалишу, свега 50 километара од Мосула, некадашње главне регионалне базе Исламске државе. Док смо ми сами покушавали да стигнемо до Лалиша, погрешним скретањем смо завршили на путу на Мосул, и доспели до ирачког – а не курдског – контролног пункта. После четрдесет минута нервозе, наређено нам је да се окренемо.
Центри асирског хришћанства
На једином путу којим смо за Лалиш могли, налазе се и два центра асирског хришћанства. Православни манастир Мар Матај из четвртог века чувао је неке од највреднијих књига те вероисповести док нису страдале у курдским препадима у 12. и 14. веку. Сам манастир није страдао док је Исламска држава харала регионом, али још постоји контролни пункт на дну кривудавог пута којим се стиже до реновираног Мар Матаја.
У следећој долини налази се манастир Рабан Хормизд из седмог века, средиште халдејске католичке цркве. Сакривен високо у брдима, ушушкан иза клисуре, самом локацијом говори о прогонима. Напуштен након османско-персијског рата у 18. веку, опљачкан је па поново отворен почетком деветнаестог. Недавно, почетком 2010-их, избегао је канџе бруталног режима са југа, али верници су још на опрезу.
Исламска држава убила је пет хиљада Јазида, а процењује се да је киднаповала и продала десет хиљада њихових жена и девојака
Град Алкош, који опслужује манастир, дом је свега четири и по хиљаде људи, и сви припадају халдејској католичкој вери према речима Јосифа, кустоса локалног музеја. Област је ипак шаренолика, тврди Јосиф, и стална поставка музеја има бројне подсетнике на заједнички живот од османског доба до 1940-их.
Јосиф са симпатијама говори о Пешмерги, курдским побуњеницима против режима Садама Хусеина. О том времену, међутим, говори мало, и радије прича о томе како је Пешмерга бранила аутономну провинцију од Исламске државе, и како и данас успева да одржи мир. Већина побуњеника уклопила се у војне или полицијске снаге Курдистана, и могуће је видети их на контролним пунктовима.
Јосифове симпатије нису резервисане само за курдске власти. Подвлачи да је багдадски режим помирљив, што обезбеђује права мањина на северу. Пије чашу домаћег вина, и чини се да га не брине то што би само двадесет километара јужније могао да буде ухапшен и кажњен са десет хиљада долара само због тога што алкохол поседује.
Упркос свему томе, о приликама говори Јосиф искрено: „Дошли сте из Духока? Ово село је источно православно, а ово је католичко. Овде је још једно католичко, али ово припада курдским муслиманима, а ово арапским“, објашњава док црта мапу села између Духока и Мосула.
Чини се да се разлике свих тих верских заједница толеришу, мањинске групе имају културну аутономију, али нема много интеграције. Чак су и у Ербилу хришћанске заједнице груписане на северу града, где је национална застава Асираца мотив графита широм насеља. Слично томе, са ауто-пута који води у Духок, свако је село видно хришћанско, јазидско или муслиманско, јер видик красе торњеви, куле или минарети.
Нестабилни мир
Критичари тврде да политичко вођство Курда користи мањинске групе за своје сврхе, да су вође тих заједница добиле превелику политичку моћ – и новац – како би своје заједнице држале у колони. Мањинским групама је испрва понуђено једанаест места у курдском парламенту, али то је наводно само омогућило Курдистанској демократској странци (КДП) да чвршће приграби власт, што чини откако је Багдад заузео Киркук, средиште ривалске курдске фракције, након референдума о курдској независности 2017.
Багдад је на све то узвратио одузимајући мањинским групама гарантована места у парламенту, и касније им враћајући само пет. Хришћанске политичке вође тврде да им то онемогућује да се пробију у регионални парламент, али криве обе главне курдске партије, и КДП и Патриотску заједница Курда (ПУК).
Узимајући у обзир историју региона и геополитичку ситуацију ове године, не треба да чуди то што су мањинска права лопта на терену политичких игара. Курдистан чува секуларну репутацију, али Ирак и Турска су потписали споразуме којима одбијају курдске сепаратистичке намере. Само неколико дана након што смо напустили ову област, турске снаге су напале преко 600 села око Духока, наводно покушавајући да елиминишу курдске „терористе“. Ирак је веома гласно ћутао.
У суседном Ирану, где живи више од осам милиона Курда, управо су се завршили напети избори. Сирија се још суочава са последицама грађанског рата, а Исламска држава је и даље претња која је свакоме на памети. Мир је нестабилан, о чему сведоче стотине контролних пунктова Курдистана.
Фудбал, међутим, повезује све заједнице. У скоро сваком селу, па и најмањем, видели смо нове терене за мали фудбал, обично са рефлекторима. Неко је у Курдистану увидео моћ спорта, свеједно да ли је тиме задовољавао таштину, покушавао да ископа нову светску звезду, или заиста желео да људе зближи. Шта год био разлог, то би сигурно могло да помогне повезивању распараних заједница.
Сумњичави могу да тврде како би фудбал додатно делио људе ако би заједнице играле једне против других. У Европи смо, међутим, на примеру Килијана Мбапеа и његових коментара против француске деснице, видели како фудбал може да уједини људе у мултикултурном и космополитском идентитету. И сам Ирак би могао да профитира ако би их Курд, Асирац или Јазид водио на Светско првенство 2026.
Нећемо сазнати да ли би „национални“ тим Курдистана повезао разноврсне заједнице на CONIFA 2024. Али свакако вреди покушати у региону који је оволико разорен ратом и неповерењем. Сада је лопта у ногама власти и лидера заједница, и на њима је да обезбеде дуготрајан мир, а можда и јединственије друштво.
