Немачки цар Фридрих I Барбароса и српски жупан Стефан Немања срели су се у Нишу крајем 12. века. Али, њихов сусрет је окончан без договора о војном савезу.
У освит Трећег крсташког рата, док се 1187. године тадашњи немачки цар Фридрих I Барбароса спремао за поход на Јерусалим који је пао у руке Саладину, помоћ му је понудио и српски жупан Стефан Немања.
Понуда је уследила након што је византијски цар са угарским краљем договорио окончање рата и женидбу његовом ћерком Маргаритом. Као мираз би Византији биле враћене области у долини Мораве, које су биле под Немањином влашћу.
Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је српски жупан морао да пронађе нову подршку.
У то време, Фридрих I Барбароса је одлучио да на путу ка Јерусалиму користи копнени пут преко Будима, Београда, Ниша и Цариграда. Зато му је Стефан Немања понудио безбедан пролаз и снабдевање кроз Рашку.
Такође, на располагање је немачкој крсташкој војсци, која је пролазила римским војним путем кроз Србију, ставио 20.000 војника спремних за случај да на путу дођу у сукоб са Византијом.
Преговори
У оквиру припрема за сусрет два владара, до којег је дошло 1189. године у Нишу, најпре је немачка делегација годину дана раније послата у Србију на преговоре са Немањом о условима пролаза царске војске. Одговор су крајем исте године у Нирнберг трком носили српски коњаници. У њима је био позив и обећање да ће немачки цар Фридрих I Барбароса бити најсвечаније дочекан у Нишу.
“Припремам свечани дочек у најпознатијем од својих градова који намеравам да учиним престоницом своје државе“, стајало је у писму кога је немачки цар добио од великог жупана Србије.
Крајем јуна 1189. немачки цар је боравио најпре у Београду, а затим се преко Браничева упутио ка Нишу. Ту га је крајем јула дочекао Стефан Немања, заједно са братом, кнезом Страцимиром и властелом.
Преговори
Преговори су почели 27. јула. Пошто је Србија тада била у рату са Византијом, Немања је госта обавестио да намерава да настави борбе и да му је потребан савезник.
Како се трајно савезништво током средњег века успостављало вазалским односима, Стефан Немања је такав однос понудио Барбароси.
Пошто у том периоду немачки цар није хтео да ствара непријатељства са Византијом, прихватио је само део Немањиних предлога.
Успостављено је „пријатељство“. Склопљен је и споразум о браку између Немањиног синовца Тољена, сина хумског кнеза Мирослава, и ћерке грофа Бертолда од Андехса, царевог рођака.
Крсташка војска је из Ниша наставила низ Војни пут (Виа Милитарис) ка Сердици и Хадријанопољу. Иза ње је ишао Немања са својим трупама освајајући византијске области.
Пошто није било опасности од напада војске коју је предводио Фридрих I Барбароса, византијски цар покреће своје трупе ка данашњој Бугарској, а потом и ка Рашкој и Немањи који је у међувремену освојио бројне градове и области.
Под нападима византијске војске српски жупан се повлачио, да би на Јужној Морави 1190. дошло до битке у којој је византијска војска однела одлучујућу победу.
Закључен је мир према коме је Стефан Немања морао да врати освојене територије. Али призната су му ранија освајања Косова са Липљаном и Метохије до Призрена. Договорено је и да га наследи његов средњи син Стефан, који добија братаницу византијског цара Јевдокију за жену.