Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва.
„Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26).
Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу. То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини.
„Дивна су дела Твоја,
Господе, све се испуњава благошћу.
Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
Човек који је требао да буде филтер постао је загађен и загађивач и као такав не може да чисти природу. Савремени Адам који је требао да повезује природу са Богом је отпао од Бога и почео да уништава природу, постајући њен непријатељ. Економски раст је довео до све већег хедонизма и егоцентричности, човек као такав постаје силоватељ природе. Узурпатор онога што није његово, гост који уништава инвентар Домаћина.
„Како су величанствена дела Твоја, Господе!
Све си премудрошћу створио!“ (Пс. 103, 24)
Уништење околине доводи до опште деструкције и онога који уништава. Уништена природа утуче на загађење и квалитет самога живота човека као центра стварања. Прљајући творевину занемарујемо чињеницу да смо ми створени по подобију Божијем и да вољу своју требамо да подредимо вољи Божијој у том за нас очињском односу.
Црква свакако даје одговор на ову проблематику. Етос Цркве значи уважавање целокупне твари, и давање суштинског смисла створеном. Човек који је карика између Бога и природе мора да буде достојан филтер. Одступајући од егоизма и да се враћа ка бризи за друге и заједничарењу у саборности. Основа је пристојности да водимо рачуна о нашем станишту, а духовности аскетизам да одбацимо јармове којима злостављамо творевину.
„Дошљак сам ја на земљи,
не скри од мене заповести Твоје.“ Пс. 118
Да би направили равнотежу у макрокосмосу морамо прво успоставити ред у микрокосмосу- у човеку. Човек када постане филтер и сама природа ће се прочистити. Наш задатак је да творевино прочистимо и освештамо овај материјални свет дајући му духовну дименизију. Духовна димензија означава хармонију, однос заједништва Бога, човјека и природе, али само духовно просвећен и освећен човек може да оствари назначено јединство.
Божије требамо да принесемо Богу кроз евхаристијску заједницу као што се каже „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све“ – Богу да дамо Божије, а ми испуњавајући заповести старог Адама у Новом Адаму (Христу) и сами се у том процесу обожимо.
„ Све што дише нека хвали Господа“
Небојша Лазић, теолог
