Српски цар Стефан Душан Силни (1331-1355) једини је средњевековни владар који је столовао и управљао својим царством директно из Свете Горе, највише из српског манастира Хиландар.
Ниједан средњевековни владар ни пре ни након њега није провео толико времена на Светој Гори – укупно скоро годину дана.
Наиме, средина 14. века обележена је епидемијом куге која је у Европи однела трећину укупне популације (између 75 и 100 милиона људи).
Баш у то време (крајем 1347. године) Цар Душан је, заједно са сином Урошем, отишао на изоловану Свету гору желећи да се склони од ове пошасти.
Чак му се и српска царица Јелена прикључила у једном тренутку, кршећи завет аватона по коме је једина жена којој је дозвољен боравак на Светој Гори Пресвета Богородица. Српска царица је добила дозволу светогорских игумана, али под условом да њена нога не дотакне тло Свете Горе.
Постоји предање да су царицу Јелену унели на носилима. Но, сама чињеница да је боравила доста дуго на Светој гори, сасвим јасно указује да је морала и да гази по тлу.
Зашто цар Душан није канонизован?
Због тога данас многи сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован, иако у пракси такав преступ не може имати ту тежину.
На фотографији видите крст цара Душана који се налази на Светој Гори (неколико стотина метара од манастира Хиландар).
По предању на овом месту је српски цар Стефан Душан Силни сусрео манастирску братију 1347. године која је изашла да га дочека, ту је и сишао са коња (на овом камену десно), стога је у знак сећања братија подигла овај споменик.
