„Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско име ‘елефтериј’, што значи слобода. Са овог се брега види на ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг није био без утицаја на мој завичај и његове људе.“
У својим „Белешкама о себи“ Јован Дучић као да је покушавао да одгонетне зашто је баш у његовом родном граду, откад постоји, увек било тако очигледно да време и историја пишу романе. Људи их живе, па им некад буде тескобно у њиховим оквирима. Зато се слобода, макар у имену града, одувек подразумевала.
Раскрсница путева
Кршевита брда (Ободине, Голо брдо, Леотар, Хум, Илијино Брдо) помало дивљом романтиком затварају варошицу Требиње са три стране света. Зато се на југозападу отвара прекрасан видик на панораму питомог Требињског Поља.
Пут у Требиње не може да вас „нанесе“. У посету граду на реци Требишњици крећете с намером и жељом да уживате инспирисани мирисним парковима са торњевима и звоницима цркава или полурушевним кулама звоника о којима је са толико љубави и сете писао Јован Дучић.
Некада је овај градић био на раскрсници путева средњег дела бивше Југосавије. Јужно од Требиња пут води до Дубровника, западно према Мостару и Сплиту, источно према Котору, Никшићу и Херцег Новом, а северно према Сарајеву и даље, према Вишеграду.
Овај последњи води преко Чемерна коме и само име много каже. Кривудав и незамисливо узан пут има и деоницу од неколико километара чистог макадама између Фоче и Гацка. Било је Требиње некада економски и културни центар регије Источне Херцеговине. Економија му данас није блистава, али лепоту нико није могао да му одузме.
И данас Требиње знају по српском песнику, писцу и дипломати Јовану Дучићу, по херцеговачкој Грачаници, по манастирима Тврдош и Дужи, по Арсланагића (или Перовића, како ко воли) мосту, по хидроелектранама на Требишњици.
Увек заједно
Као да откад свет постоји, Требиње и Дучић иду заједно… И нигде један без другог. Тамо где престаје прича о једном, почиње о другом, и обрнуто. Захваљујући ктитору из Чикага Бранку Тупањцу, од 2000. године су поново заједно, у сновиђењима, и у историји.
Јер, Јован Дучић је сахрањен у цркви Благовештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви. На брду Црквина, у источном делу Требиња, некада се налазила црква светог Михајла. Била је то средњовековна задужбина краља Милутина.
Бранко Тупањац, бизнисмен из Чикага (родом из Билеће), 1999. године саопштио је своју спремност да буде ктитор храма који ће се звати Херцеговачка Грачаница. Освештани су темељи, у децембру 1999. године Бранко је са владикама Григоријем и Атанасијем утврдио детаље о изградњи храма, а радови су почели у марту 2000.
Читаво тело
Јован Дучић (1871-1943), први југословенски амбасадор, умро је у САД, али је његова велика жеља била да буде сахрањен у Требињу. На свом последњем путовању, Јован Дучић у својој вечној кући, у новосаграђеној Херцеговачкој Грачаници скрасио се 22. октобра 2000. године.
Готово да није било медија који није забележио оно што је претходило тим данима. Оно кад је песник Рајко Петров Ного обзнанио „Јован Дучић нађен је у целом!“ Присуствовао је ексхумацији Дучићевих остатака у Либертивилу:
„При ископавању, уз помоћ багера, наишли смо најпре, на гвоздени ковчег. У њему је био бакарни, а у том, још један мањи,бакарни ковчег. Када је ктитор цркве „Мала Грачаница“ и читавог комплекса у Требињу, Бранко Тупањац, у оделу и кравати, марамицом обрисао прозорче на последњем бакарном сандуку, указао се потпуно очуван Дучићев лик, са брковима“.
На грудима му је лежала „Лирика“, збирка које је те 1943. године издао о свом трошку, али коју изгледа није успео да види. Видели смо колико је Дучић био огроман човек, висок и крупан. Ништа није изгубио од тежине. Не знамо да ли је пре смрти организовао балсамовање, јер о томе нису остали никакви подаци.
Нова Грачаница – поглед на Требиње
Нова Грачаница је готово нестварна. Као и поглед са ње на цео град. Као да тек ту, на Црквини, ни на небу, ни на земљи, постајете свесни зашто је Дучић био толико заљубљен у свој родни град.
Црква Нова Грачаница је грађена у типично византијском стилу али, према речима архитекте Предрага Ристића, није ни предимензионирана, ни грандиозна.
Није ни буквална, стерилна, музејска копија већ „искључиво настављање грачаничког мита, једном за свагда дате свете тајне, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон.“
Зидови Грачанице су од армираног бетона. Унутрашњи зид је обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику, такође од цигле. У грађевинама овог типа не користи се обичан креч, па је употребљен креч из Невесиња, стар више од 20 година.
Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресека, осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању, камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Престоне иконе радила је сестра Текла из манастира Добрићево, а иконостас је рађен у манастиру Тврдош. Лустер је поклон почивше Радмиле Тупањац, супруге ктитора, који је по њеној наруџбини рађен у Солуну.
Испуњена жеља
Октобра 2000. godine, остале су забележене речи које је ктитор изговорио кад је Дучићева жеља да почива у родном Требињу испуњена готово пола века после његове смрти. На Благовести 7. априла 1943. године.
„А ја сам збиља желио да остане нешто вриједно у српском роду и хтио сам да Требиње добије и да српски народ добије нешто од старог самопоуздања у овим тешким временима. Тако је и било и зато сам толико сретан. Ја не знам ви, људи, који гледате са стране, ви не можете виђети моју срећу, јер ја сам направио и више него што сам и у сну сањао. Било би доста људи који би сада хтјели да праве цркву, али не могу да нађу Дучића!“
У знак признања за велику љубав према светој цркви, посебно исказану кроз ктиторство храма Благовештења на Црквини, вечном пребивалишту и сени Јована Дучића, Свети архијерејски синод Српске православне цркве одликовао је Бранка Тупањца орденом светог Саве првог степена.
