Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе.
Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима.
Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем.
Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи.
У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога.
„Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду… ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“
Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије.
Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву.
Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана.
У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима, коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа.
У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала.
