Ричард Сенет (рођен 1943. године) је амерички социолог, професор ,,Друштвене и културне теорије“ на „London School оf Economics”. На нашим просторима је познат пре свега по књизи „Нестанак јавног човека” (1976, прев. 1989). Прошле године је објавио изузетно запажену, омању студију „Култура новог капитализма“, а пре неколико месеци му је у Немачкој уручена „Хегелова награда” за допринос савременој критичкој мисли.
Код нових левичара, међу које сам у младости и сам спадао, било је много тога уврнутог. Покрет се ипак у свом оснивачком документу пре 50 година показао као истински далековид. „Port Huron Statement“ је наиме предвидео да ће државни социјализам пропасти.
Урушавање социјалног капитализма
Њега ће удавити терет бирократије и доживеће социјалну смрт. Капитализам ће, с друге стране, преживети. А тиме и проблем. Нова левица се тада надала да ће се „челично кућиште” (Макс Вебер) круто организованог капитализма само од себе распасти. Актуелна историја им, заправо, испуњава ову жељу на један перверзан, ако не и на сасвим радикалан начин, чему сам се у младости надао.
Разлог лежи на длану: стари социјални капитализам се урушава.
Послодавци који запосленима обезбеђују доживотно место, спадају у прошлост. Ни здравствене и образовне институције нису више по својој форми јасно учвршћене и много су мање него раније. А политичари следе данас исти циљ као и некад радикали: уништење круте бирократије.
Нова централизација моћи
Та промена, пре свега фрагментирање великих институција, значи пак за многе људе фрагментирање њихових живота. Њихово радно место пре личи на железничку станицу него на село. Нови захтеви у њиховом послу са собом су донели дезоријентисаност породичног живота. Није ни уништење институција водило већем заједништву. Нове институције нису уосталом нити мање нити демократскије, а дошло је и до новог централизовања моћи.
Раније су мултинационални концерни били уско испреплетени са националним државама; предузетници, који послују широм света, данас имају инвеститоре и акционаре по целом свету. Поседнички односи су исувише сложени да би се подредили интересима појединачних земаља.
Постоје свакако и позитивни развоји. Изградиле су се на нпр. нове личне особине које појединцу омогућују да се снађе у све сведенијем институционалном животу. У претходних 50 година створено је поред тога неупоредиво богатство, у Азији и Латинској Америци и у северним земљама – богатство које је у уској вези са разбијањем државних структура и бирократске предузетничке администрације. Било би неразумно тврдити да се та економска експлозија није смела догодити.
Све већа економска неједнакост и неставилност
Такав развој је ипак изискивао високу цену, и то нарастајућу економску неједнакост и све већу социјалну нестабилност. Сада се чини да је капитализам потпуно испуњен том нестабилном енергијом и то управо због глобалног проширења производње, тржишта и финансијских служби. Тој нестабилности придружује се неједнакост.
Она је Ахилова пета модерне економије и појављује се у многим видовима: као снажно повећање зарада топ- менаџера, као увећања разлика у приходима између запослених на вишим и нижим нивоима, као стагнација прихода средњих слојева у односу на елиту. Образац ,,the winner takes it all” производи екстремне материјалне неједнакости. А све већој материјалној разлици одговара изнова све већа друштвена неједнакост.
Људи су забринути за своје судбине
Апостоли новог капитализма сад тврде како се њихова верзија три основне проблематике – посао, квалификација, потрошња – стара за већу слободу у друштву. Не спорим се са њима око питања да ли та верзија одговара стварности. Институције, квалификације и потрошачки образац су се заправо изменили. Тврдим пре да те промене људима нису донеле никакву слободу. Зашто? Зато што су људи крајње узнемирени и забринути за своје судбине у условима „промене”.
Оно што њима недостаје јесте ментално и емоционално сидро. Пошто се урушио стари, социјални капитализам, нове институције стварају само мали степен оданости и поверења, али зато велики степен страха од бескорисности.
Људи пате од тога што им институције које грабе напред, са њиховим кратким, једва појмивим временским перспективама, одузимају осећај животног развоја и биографске целине. Јер краткотрајно оријентисано „ја“, које спремно одустаје од прошлих искустава јесте – благо речено – необична сорта људи. Већина људи није те врсте. Њима треба неиспрекидана биографија и они полажу вредност на искуства која су у животу стекли.
Идеал капитализма рањава многе
Идеал који је уздигао капитализам који се мења, рањава многе који живе у том систему. У велике ироније „нове економије” спада отуда да је она старе социјалне и емотивне стрепње – страховање од зависности и брига око губљења самоодређења – донела само у новој форми.
Та нова несигурност није никако само нежељена последица несталних тржишта; она је програмирана у нови капитализам. Она није нежељени, него жељени елеменат.
Авет бескорисности је без икакве сумње нови изазов за социјалну државу. Њен успешан биланс на том пољу није пак посебно уверљив. Чак се и у земљама као што су Велика Британија или Немачка, са добрим образовним системима, показује као изузетно тешко да се победи технички условљена незапосленост.
Политичари не разумеју колико се темељно изменила аутоматизација процеса производње. Држава се препала од задатка да тај процес промене. И синдикати се устручавају да погледају проблем у очи.
Уместо да будуће тржиште рада заједнички обликују, концентрисали су се на заштиту постојећег.
Страх од сувишности
Шта може држава да учини за људе који се више неће упошљавати? Када реформатори прихвате да корисност представља јавно добро, могу нешто да преузму против страха људи од сувишности — против оног страха који се покреће из најдинамичнијих привредних сектора. То не важи само за политичаре. Сви морају да траже могућности да би људи нашли признање као корисни чланови друштва.
Покушао сам, у својим истраживањима, да што је могуће дубље продрем у начин живота који је све површнији, у нову културу која одбацује труд и самообавезивање, типично за занатство.
Будући да људи само онда могу да нађу ослонац у свом животу када покушају нешто да учине ради себе самих, тријумф површности у раду, школи, политици изгледа ми крајње неизвестан. Можда ће револт против ове онемоћале културе бити нова страница историје коју морамо отворити.
