Обичаји, веровања, знања дубоко су утемељени у фолклору, народном стваралаштву и уметности српског народа. Песмом и игром, вековима уназад славимо, радујемо се, тугујемо и представљамо свету лепоте српске традиције.
Заједнички идеал, иста жеља и општа срећа, спаја један народ и поставља темељ будућим поколењима. Фолклор, термин који је први употребио Енглез Џон Томас давне 1846. године, као уметничко стваралаштво, прошао је кроз различите фазе.
Сваки крај Србије, у зависности од утицаја разних култура од Истока до Запада, прича неку причу. Спој српских традиционалних, европских и оријенталних елемената повезан је и са начином живота једног краја.
Од најстаријих почетака до данас, народне игре су прешле дуг развојни пут, којим су их водиле многе околности. Преносе се народним предањем, а записане су директно од оних који су се сећали старих песама и игара.
Српски фолклор представља богату културну ризницу различите музике, игре, ритма, корака, народне ношње…
И како наш народ каже, песма може да погоди душу, а коло је више од игре која чини ноге немирним.
Ову древну игру прати музички инструмент двотактног облика, али и хармоника, фрула и тамбурица.
Кроз непрекидан и нераскидив ланац, круг у коме држимо једни друге за руке, изражава се заједништво и колективни дух. И није важно да ли су сви савладали једностранку, тројанац, шестокрак, осмопутк, на прве тактове „Моравца“, „Чачка“ или „Ужичког кола“, оплету од најмлађих до најстаријих.
„Чаробни се шире звуци, док се пружа рука руци, срца бију истим ритмом, некад брже, некад ситно“.
Саставни део фолклора је и народна ношња. Шајкача, антерија, зубун, тканица, чакшире, долама, џемадан, јелек, либада, фистан, шалваре, чарапе и опанци – делови одеће који су се носили у деветнаестом веку у Србији, данас су део фолклорних игара и наступа.
О значају кола, кроз допринос светској културној баштини, 2017. године, говори и податак да га је Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа, уписао на Унескову Репрезентативну листу.
Кроз игру и песму, од Шумадије, Баната, Мачве и Ниша до Влашких предела, провлаче се обичаји једног народа.
И нема бољих амбасадора од фолклораша који колом, песмом и ношњом доводе свет ка нама, али нас у истом и представљају.
Када коловођа поведе игру тајним путевима, а кец заврти, оплете и окрене, шаљемо јасну поруку:
„Гледај како народ игра! И нека те то не чуди; какво коло, такви људи“.
