На данашњи дан, 1219. године, српски народ добио је своју духовну самосталност. Тада је у Никеји, престоници тадашњег Ромејског царства у изгнанству, Свети Сава Немањић издејствовао аутокефалност Српске православне цркве.
Васељенски патријарх Манојло I Харитопулос (Ксарантинос) и цар Теодор I Ласкарис прихватили су Савине разлоге и издали томос којим је српска црква постала независна од Охридске архиепископије и Цариградске патријаршије.
Свети Сава је истовремено рукоположен за првог архиепископа „српских и поморских земаља“.
Зашто је аутокефалност била кључна?
Свети Сава није тежио само црквеној независности – његов циљ био је да осигура и унутрашњу снагу државе. Јединствена црквена организација значила је и јединствену духовну власт која ће српску државу Немањића повезати у целину.
Због тога је седиште нове архиепископије постављено у манастир Жичу, коју је градио његов брат, краљ Стефан Првовенчани. Жича је постала место првих сабора, али и симбол заједништва престола и олтара.
Пут до Никеје
Писци житија бележе да је Свети Сава из Хиландара кренуо лађом преко Егејског мора до Никеје. То није било само дипломатско путовање већ и подвиг који је носио ризике.
Он је са собом носио и дарове, али још важније – убедљиве аргументе да Срби имају своју државу, своју власт и да је природно да имају и своју духовну самосталност. Вратио се као први архиепископ СПЦ, али и као човек који је променио историјски ток свога народа.
Први сабор у Жичи
Две године касније, 1221, у Жичи је одржан први велики сабор. Свети Сава је тада изговорио своју чувену Беседу о правој вери, где је учио и краља и властелу и новоизабране епископе догмама православља. Та беседа није била пуко богословље већ и темељ моралног закона једног народа.
Од архиепископије до патријаршије
Године 1346. у Скопљу, за време цара Стефана Душана, Српска црква је уздигнута у ранг патријаршије. Тиме је потврђено да уз царство постоји и патријаршија – још један знак зрелости и снаге српске државе.
Али то је уједно донело и сукоб са обновљеним Византијским царством, које је сматрало да се тиме угрожава примат Цариградске патријаршије.
Пад, обнова и трајање
После слома српске државе под Турцима, Пећка патријаршија је укинута. Но, у 16. веку поново је оживела заслугом великог везира Мехмеда-паше Соколовића, који је на трон поставио свог рођака Макарија Соколовића.
Ова обнова је омогућила да српски народ преживи вишевековно ропство у чврстој духовној мрежи коју је црква стварала.
Шири значај
Аутокефалност Српске цркве није била само верско питање. Она је била чин културне и политичке зрелости. Захваљујући Сави, Срби су добили институцију која је кроз векове чувала писмо, језик, образовање и национални идентитет.
Управо зато је Свети Сава у народној свести остао не само архиепископ него и просветитељ, дипломата, миротворац и духовни отац читавог српског рода.
Српска православна црква данас је патријаршија са седиштем у Београду. Има епархије широм света – од Америке и Канаде, преко Аустралије, до западне Европе.
Њен највиши орган је Свети архијерејски сабор, а текућа питања решава Свети синод. Али суштина остаје иста као 1219. године: да уједињује вернике, чува литургијску саборност и духовни идентитет свог народа.
