Stari i Novi zavet sažimaju se u Kosovskom, Svetosavskom i Svetolazarevom zavetu.
I pre Kosova Srbi su sa Bogom imali savez i zavet u ličnosti Svetoga Save.
Princ Rastko se odreče zemaljskog „za malena“ carstva rad’ Nebeskog „uvijek i dovijeka“.
Sveti knez Lazar isti Zavet, žrtvujući sebe i srbsku vojsku iz ljubavi za bližnjega svoga, uobliči u reč Kosovo, sa nepromenjenom suštinom – odricanje od privremenog i truležnog radi večnog i nepropadljivog. Sa jevanđeljske, krsno-vaskrsne tačke gledišta sve je nedvosmisleno i jasno.
Međutim, duh smutljivaca, secikesa i političara-mitomana ima drugačiju – trgovačku i šićardžijsku logiku. Logiku mita, bajke, himere i obmane. Moderni Varava (političar-baraba) misleći na Kosovski zavet uporno ističe tzv. kosovski mit, kao anahrono, mitološko stanje svesti, mišljenja i življenja Srba. Za barabu, materijalno i zemaljsko jedino je vredno.
Nebesko carstvo u oblasti je mita i bajke i nije pragmatično (πράγμα – stvar).
Neprekinuti niz ljudskog ološa ponikao na đubrištu idolo-pokloništva iz (de)generacije u (de)generaciju ponavlja istu mantru. Menjaju obrazine, partije, imena, načine… Kao vuk dlaku.
Ali im ćud ostaje nepromenjena – vučja.
Od vučjeg nakota Vuka Brankovića do naših dana, vučići glođu kosti srbskih mučenika i novomučenika. Ko ima uši da čuje i oči da vidi sve mu je, uz Božiju pomoć, jasno
