Знате ли где се одиграо рат који су поједини историчари и публицисти називали „нултим светским ратом“ и какве везе са њим имају Срби и Црногорци?
Шта повезује Порт Артур, некадашњу руску тврђаву на Далеком истоку, са Панчевом? Ко је био генерал Константин Смирнов и зашто је човек који је командовао одбраном једног од најважнијих руских упоришта своје последње године провео управо у Србији?
На панчевачком гробљу и данас се налази споменик човеку чије име већини пролазника вероватно не значи много
На панчевачком гробљу почива Константин Николајевич Смирнов, руски генерал-лајтнант и један од најзначајнијих официра који су бранили Порт Артур током Руско-јапанског рата 1904–1905. године.
Његов животни пут водио је од Одесе и царске Русије, преко Манџурије и једног од најкрвавијих ратова почетка двадесетог века, све до Панчева, где је умро 9. новембра 1930. године. Градска библиотека у Панчеву га данас помиње међу истакнутим руским емигрантима који су живели или боравили у граду, управо као команданта Порт Артура.
А прича о Смирнову, заправо, почиње много пре него што ће се његово име наћи на једном скромном споменику у Банату.
Рат који је променио однос снага у свету
Почетком двадесетог века Русија и Јапан ушли су у све оштрије супарништво око утицаја у Кореји и Манџурији. Русија је после интервенције сила у Кини 1900. године задржала војно присуство у Манџурији, док је Јапан, који се за само неколико деценија преобразио у модерну индустријску и војну силу, све одлучније настојао да обезбеди сопствени положај у источној Азији.
У средишту тог сукоба налазио се Порт Артур, руска војна и поморска база на Квантуском полуострву, на територији данашње Кине. За Русију је то било једно од најважнијих стратешких упоришта на Пацифику.
Јапан је, међутим, проценио да би руска позиција у Манџурији и Порт Артуру могла да постане озбиљна претња његовим интересима. После неуспелих дипломатских преговора, Јапан је 8. фебруара 1904. године напао руске снаге. Јапански торпедни чамци напали су руске бродове у Порт Артуру, а готово истовремено јапанске снаге извеле су напад и код корејске луке Чемулпо, данашњег Инчона.
Тако је започео Руско-јапански рат.
Био је то први велики рат модерног доба у којем се једна азијска сила супротставила великој европској империји и из њега изашла као победник.
Порт Артур постаје симбол
Порт Артур убрзо је постао средиште рата.
Руски гарнизон нашао се под опсадом која је трајала месецима. Јапанци су постепено стезали обруч око тврђаве, док су руски браниоци покушавали да задрже положаје и сачувају флоту у луци.
Била је то једна од најтежих опсада свог времена. У борбама су коришћене масе артиљерије, митраљези, мине, ровови, рефлектори и друга средства која ће неколико година касније постати уобичајена на европским фронтовима. Управо због тога Руско-јапански рат се често посматра као једна од великих војних претеча Првог светског рата.
Порт Артур је на крају пао 2. јануара 1905. године.
Али човек чије ће име деценијама касније стајати на споменику у Панчеву није био онај који је тврђаву предао.
Генерал који није хтео да преда Порт Артур
Константин Николајевич Смирнов био је постављен за коменданта Порт Артура почетком 1904. године.
Према историјским изворима о одбрани тврђаве, његова улога била је сложена јер је формално био комендант, али је стварна командна структура руске војске на Квантуском полуострву била оптерећена озбиљним сукобима и несугласицама међу вишим официрима.
Истраживање руског историчара А. В. Гушчина посебно указује на чињеницу да је, иако је Смирнов у званичним списковима био комендант, генерал Анатолиј Стесељ у пракси имао огроман утицај на вођење одбране.
И управо ту лежи једна од најважнијих исправки у причи о Смирнову.
Смирнов није предао Порт Артур Јапанцима
Одлуку о капитулацији тврђаве донео је генерал Анатолиј Стесељ, после вишемесечне опсаде. Смирнов се са таквом одлуком није слагао и касније је сведочио о околностима које су довеле до предаје.
После пада Порт Артура покренуто је испитивање одговорности руских команданата. У читавој афери испреплетали су се војна одговорност, међусобни сукоби генерала и питање да ли је тврђава морала бити предата у тренутку када је предата. Сачувана документација показује да је Смирнов био један од оних који су указивали на спорност Стесељевих поступака.
Срби и Црногорци под руском заставом
Иако је Руско-јапански рат био сукоб две државе на другом крају света, у њему су се нашли и људи са простора Балкана.
Посебно су запажени Црногорци који су ступали у руску војску или као добровољци одлазили на Далеки исток. Међу њима је био и Александар Лексо Саичић, Црногорац који је служио у руској војсци и остао упамћен у црногорској традицији везаној за овај рат. Постоје и подаци о другим добровољцима са простора Србије и Црне Горе који су учествовали у рату.
Важно је, међутим, направити разлику између добровољаца и званичне државне војне интервенције.
Краљевина Србија није послала свој званични војни контингент у Руско-јапански рат. Људи са ових простора који су учествовали у рату чинили су то у оквиру руске војске или као добровољци.
Веза Србије са овим ратом није се огледала само у људима који су се нашли на руском фронту. У Србији је постојала снажна симпатија према Русији, а организована је и помоћ за руске рањенике. Истраживања српско-руских односа бележе да су током рата 1904–1905. у Србији прикупљани добровољни прилози за помоћ руским рањеницима.
Тако је један рат на обалама Тихог океана имао одјека и далеко на Балкану.
Пораз који је потресао Русију
После пада Порт Артура рат још није био завршен.
Русија је претрпела велике поразе и на копну. Посебно тежак био је пораз код Мукдена, док је руска Балтичка флота, послата на дугачак пут до Далеког истока, доживела катастрофу у бици код Цушиме.
За само неколико година царска Русија изгубила је значајан део своје позиције у источној Азији.
Мировни споразум потписан је у Портсмуту у Сједињеним Америчким Државама 5. септембра 1905. године, уз посредовање америчког председника Теодора Рузвелта.
Русија је поражена, Јапан је из рата изашао као велика сила, а свет је добио снажну поруку: више није било могуће посматрати Јапан као периферну азијску државу.
„Нулти светски рат“
Зашто се онда овај рат понекад назива „нултим светским ратом“?
Зато што је по многим својим карактеристикама представљао увертиру у оно што ће свет видети десет година касније.
Масовна употреба артиљерије, митраљеза, ровова, бодљикаве жице, мина и савремених комуникација показала је колико ће индустријализација променити начин ратовања.
Истовремено, рат је показао да европска империја може бити поражена од модерне азијске силе.
А последице нису остале само на бојном пољу.
Пораз је озбиљно уздрмао углед царске власти и допринео избијању Револуције 1905. године. Она није срушила монархију, али је открила дубоке слабости руског политичког и друштвеног система.
Зато је Руско-јапански рат важан и као једна од карика у ланцу догађаја који ће, после Првог светског рата, довести до револуција 1917. године.
Није, дакле, исправно рећи да је пораз од Јапана „директно изазвао“ Октобарску револуцију. Али јесте тачно да је рат 1904–1905. озбиљно продубио кризу царског система и показао проблеме који ће се касније поново појавити у још драматичнијем облику.
Потомак племићке породице
Константин Николајевич Смирнов рођен је 19. маја 1854. године у Одеси.
Потицао је из племићке породице Минске губерније. Војни позив изабрао је још у младости и прошао образовање намењено официрском кадру царске Русије.
Служио је у руској војсци, напредовао кроз официрске чинове и стигао до високог командног положаја.
Његова каријера обухватала је службу у различитим деловима царства, а почетком двадесетог века његов живот био је везан за Далеки исток.
Тамо је дочекао највећи рат своје војничке каријере.
Порт Артур га је учинио познатим, али му је истовремено донео и једно од најтежих искустава у војничком животу. После пада тврђаве и каснијих спорова око одговорности команданата, Смирнов је остао повезан са причом о Порт Артуру све до краја живота.
Према биографским подацима, 1908. године је пензионисан као генерал-лајтнант. После револуције нашао се међу руским емигрантима који су потражили уточиште ван нове бољшевичке Русије.
Од царске Русије до Панчева
После слома старог руског поретка и грађанског рата, велики број руских официра, интелектуалаца, инжењера, лекара и других избеглица стигао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.
Панчево је било једно од места у којима се формирала значајна руска емигрантска заједница.
У град су стизали људи чији су животи били везани за царску Русију, руску војску, науку, културу и државну администрацију. Међу њима је био и Константин Смирнов. Градска библиотека Панчево данас га наводи међу значајним руским личностима које су живеле у граду.
Према истраживању о руском санаторијуму Црвеног крста у Панчеву, Смирнов је од 1920. године већи део времена проводио у граду. Управо ту ће провести последњу деценију свог живота.
Човек који је некада командовао једном од најважнијих тврђава царске Русије сада је живео далеко од Манџурије, далеко од царског двора и далеко од света који је познавао.
На споменику остало име Порт Артура
Константин Николајевич Смирнов умро је 9. новембра 1930. године у Панчеву од упале плућа.
Сахрањен је на панчевачком гробљу, где је његов споменик сачуван до данас. На њему је остало уписано и оно што је одредило његово место у историји: Порт Артур.
И тако се на једном панчевачком гробљу завршава прича која је почела хиљадама километара далеко, на обалама Тихог океана.
Причa о царској Русији и Јапану.
О једном рату који је најавио ново доба ратовања.
О Србима и Црногорцима који су се, вођени различитим мотивима, нашли у руској униформи на далеком Истоку.
И, пре свега, о генералу Константину Смирнову, човеку чије је име готово нестало из колективног памћења, али чији скромни споменик у Панчеву и данас чува успомену на Порт Артур.
На месту где се завршила његова животна прича, остала је успомена на један свет који је нестао са њим.
