Иако је рат у Босни и Херцеговини формално окончан потписивањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године, на подручју Сребренице и Подриња насиље није престало. Један од најтежих злочина почињених након завршетка рата догодио се 2. маја 1996. године, када су убијена четворица српских цивила из Милића.
Тог јутра Влајко Зекић, Ђорђе Петровић, Никола Модраковић и Момчило Ристаковић отишли су у шуму код Сребренице како би Влајку Зекићу обезбедили дрвену грађу за кров куће коју је градио као избеглица из Сарајева. Истог дана изгубио им се сваки траг.
Њихов нестанак полицији је пријавила Зора Модраковић, удовица Николе Модраковића. Пет дана касније, 7. маја 1996. године, у месту Крушев До код Сребренице пронађени су посмртни остаци четворице мушкараца. Тела су била спаљена, а пронађени су само делови тела двојице жртава.
Према налазу патолога др Зорана Станковића, жртвама су моторном тестером одсечене руке, ноге и главе. Поред посмртних остатака пронађен је и ручни сат Ђорђа Петровића који је стао у 12.30 часова, што је представљало један од ретких материјалних трагова злочина.
Према судским пресудама, злочин је починила наоружана група од седам лица која је након потписивања Дејтонског споразума одбила да положи оружје и наставила оружано деловање на подручју Подриња. Групу су чинили Неџад Хасић, Самир Авдић, Бехудин Хусић, Мухарем Хасић, Вахдет Авдић, Енвер Харбаш и Авдо Харбаш.
Неколико дана касније, 11. маја 1996. године, припадници ове групе наишли су на патролу америчких снага ИФОР-а код Црног Врха. Амерички војници су их привели и предали Министарству унутрашњих послова Републике Српске.
Пред Окружним судом у Бијељини оптужени су правоснажно осуђени за убиства и тероризам почињене после Дејтонског споразума. Међутим, упркос изреченим казнама, након притисака међународних представника и договора са властима Федерације БиХ, осуђеници су пребачени на издржавање казне у затвор у Тузли, одакле су убрзо пуштени на слободу.
Поједини осуђени касније су се нашли на међународним потерницама, а неки су током наредних година поново хапшени на територији Босне и Херцеговине. Један од главних осуђеника у међувремену је побегао у иностранство.
Овај злочин над српским цивилима код Сребренице и данас остаје један од најконтроверзнијих примера послератног насиља у Босни и Херцеговини. Истовремено, у делу јавности Федерације БиХ поједини медији и политички представници поједине осуђенике представљају у позитивном контексту, уступајући им простор за интервјуе и приказујући их као жртве. Са друге стране, правосудне институције БиХ настављају поступке против појединих Срба због истицања националних симбола, укључујући и случајеве подизања три прста.
