Злочин на брду Шушњар код Санског Моста представља један од најстрашнијих масовних злочина почињених над српским и јеврејским народом током Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске (НДХ). У лето 1941. године, у данима око православног празника Светог пророка Илије (Илиндан), усташке власти су спровеле систематско прогањање, хапшење и масовно убијање невиног цивилног становништва санског краја.
Овај покољ није био случајни инцидент нити неконтролисани излив насиља, већ део државно планираног геноцида чији је циљ био потпуно физичко истребљење српског и јеврејског народа са ових простора. Посебна трагика Шушњара лежи у чињеници да су међу жртвама у највећем броју били старији људи, жене и деца, а убијања су вршена са изузетном бруталношћу.
Хронологија и темељне одлике Илинданског покоља
Средином јула 1941. године, усташке власти у Санском Мосту започеле су планске припреме за ликвидацију српског становништва. Најпре су похапшени виђенији Срби – учитељи, свештеници, трговци и угледни домаћини – како би се онемогућио било какав отпор. Ове групе су најпре држане као таоци у житним магацинима и импровизованим затворима у граду.
Ситуација је ескалирала када су усташке јединице почеле масовно да сакупљају српске породице из околних села (Крухари, Дабар, Здена, Лушци Паланка и других). Затвореницима је онемогућено допремање хране и воде, а њиховим породицама је забрањен прилаз затворима.
Размере страдања: На стратишту Шушњар, у периоду од 27. јула до 4. августа 1941. године, на најбруталнији начин убијено је преко 5.500 Срба и 50 Јевреја. Убијања су вршена ватреним оружјем, али у највећој мери хладним оружјем и оштрим предметима, након чега су тела бацана у унапред припремљене масовне гробнице.
Елементи геноцида у злочину на Шушњару
По свим међународноправним критеријумима дефинисаним Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида Уједињених нација, масовни покољ на Шушњару поседује све битне елементе геноцида:
- Систематска геноцидна намера (Dolus Specialis): Злочин је планиран и организован од стране државног апарата НДХ са јасном намером да се потпуно уништи верска и национална група на том подручју.
- Истребљење цивилног становништва: Наметнути су услови живота и спроведене масовне егзекуције које су водиле делимичном и потпуном физичком уништењу српских и јеврејских породица.
- Масовни обухват свих узраста: Међу убијенима су била одојчад, деца, труднице, жене и стари. Злочин није био уперен против оружаних формација, већ против укупног народа ради његовог биолошког затирања.
- Уништавање културног и верског идентитета: Напоредо са физичким ликвидацијама вршено је рушење и скрнављење православних храмова, затирање гробаља и отимачина имовине.
Жива сведочанства потомака и преживелих
Сећања на ужасе са Шушњара преносе се са колена на колено. Аутентична сведочанства потомака осликавају сву суровост злочина и размере личне и породичне трагедије:
Стоја Милинковић из Дабра (која је на Шушњару 1941. године изгубила деветнаестогодишњег брата): „Овде је била плоча и сад не могу да је пронађем…”
Стоја и данас живи у селу Дабар, где деценијама након рата седам српских повратничких кућа и даље преживљава без основних услова за живот, без воде и струје.
Симо Мандић из Здене (коме су на Шушњару убијени баба, стриц и два рођака): „Били су то виђенији људи у селу, њих су усташе купиле и затварале у житни магацин, ту су и моје отерали. Ту су их они држали као таоце. Моја баба, чији је син био у затвору, понела му је ручак. Биле су тркље преко пута као барикаде и нису јој дали да прође. Она је кренула назад и ту су је убили и бацили. Ту ју је и нашао један комшија који је познао и пренео тамо преко воде. После смо тело однели на гробље…”
Симо је у време покоља имао свега пет година, али се и данас јасно сећа тренутака када су усташе сакупљале људе по селу.
Горан Калинић из Београда, унук Ђуре Калинића: „Деду Ђуру Калинића, једног од најпознатијих људи из Санског Моста, убио је главни усташа у Санском Мосту, а иначе су били пријатељи пре почетка рата…”
Меморијализација и савремено стање
Након Другог светског рата, на брду Шушњар подигнут је Меморијални комплекс у знак сећања на невине жртве Илинданског покоља. Међутим, током деценија, а нарочито након ратних дешавања деведесетих година 20. века, меморијални комплекс је претрпео оштећења и запуштање.
Данас се породице страдалих сваког Илиндана окупљају на Шушњару да запале свеће и одају пошту. Многе спомен-плоче са именима жртава су оштећене или нестале, што додатно отежава потомцима да пронађу гробна места својих предака. Положај српских повратника у овом крају, који често живе без основне инфраструктуре, додатни је подсетник на потребу за већом бригом институција и друштва према историјском сећању.
Злочин у Шушњару 1941. године представља један од најдубљих ожиљака у историји српског народа у Босанској Крајини. Очување истине о овом геноцидном злочину, чување сећања на преко 5.500 недужних жртава и обнова спомен-комплекса нису само обавеза према прецима, већ и морална дужност према будућим генерацијама — како се овакви ужаси више никада не би поновили.
