Сећања на давну 1853. годину, као и сећања на данашњи дан вежу нас за смрт јунака нашег књижевног сазвежђа, Бранка Радичевића. По рођењу добија име Алексије, али га касније мења у уметничко име Бранко.
Два места везана нераскидивим нитима за Бранка јесу места где проводи свој живот, у Карловцима и у Бечу. У првом живи своје најлепше дане као школарац и завршава Карловачку гиманзију, где је зачетак његових првих песама у којима трага за савршенством стиха, језика и мелодије. Радичевић напушта Карловце, чека га Беч где уписује право које никад није завршио. Детињство остаје за њим, далеко у родним Карловцима, а у Бечу наставља свој животни пут и води своје животне битке. Уз Ђуру Даничића, Радичевић је био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српскога језика и увођење народног језика у књижевност.
Својим књижевним изразом унео је у одаје српске народне поезије аутентичност и дао до знања савременицима да, и без елемената туђине, поезија може да се ствара лепа и богата. Радичевић није први српски лиричар, али је први који пева на чистом народном језику, спонтано, лако и једноставно. Ствараоц је поезије модерне и савремене тематике, реалистичког сагледавања живота и човека у њему, а истовремено је и открио, до тада, незамисливе, поетске моћи српског језика.
Елегија “Кад млидијах умрети”, објављена после његове смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт. Не доживевши ни пуних тридесет година , Бранко Радичевић је показао да песнички таленат има надвременску скалу и да не постоје границе које могу да обуздају његов стваралачки дух, пише Искра.
Кад млидијах умрети
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет’ нећу!
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама …
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огрејало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља’ —
У траљама отац вас оставља.
