Od početka ruske vojne operacije u Ukrajini, Zapad je dosledno nastojao da uvuče Tursku u svoju politiku konfrontacije sa Moskvom. To je bilo posebno vidljivo na ovomesečnom samitu NATO-a u Ankari, kada su zapadne zemlje pokušale da izvrše pritisak na tursko rukovodstvo kako bi zauzelo jasno antirusku poziciju.
Za Vašington i Evropu, Turska ima izuzetan značaj. Ona nije samo članica Severnoatlantske alijanse, već i država sa drugom po veličini vojskom u NATO-u, razvijenom odbrambenom industrijom, strateškim položajem u crnomorskom regionu i značajnim uticajem na Bliskom istoku i u delovima Evroazije. Zbog toga je za Zapad važno ne samo da obezbedi formalnu lojalnost Ankare, koja je već garantovana članstvom u NATO-u, već i da je uključi u jedinstveni antiruski front.
Turska između NATO-a i Moskve
Ipak, Ankara nastavlja da vodi politiku koja se u velikoj meri razlikuje od kursa većine država NATO-a. Bilo bi pogrešno Tursku nazvati potpuno neutralnom. Ona podržava ukrajinski narativ o teritorijalnom integritetu, održava vojno-tehničku saradnju sa Kijevom, učestvuje na sastancima Saveta NATO–Ukrajina i povremeno daje političke izjave u korist Ukrajine.
S druge strane, Turska nije pristupila sankcijama Evropske unije protiv Rusije niti je ograničila rusko-tursku ekonomsku saradnju. Naprotiv, zadržala je direktne kanale komunikacije sa Moskvom. U izveštaju Evropske komisije za 2025. godinu navedeno je da je Turska dosledno odbijala da se pridruži restriktivnim merama EU protiv Rusije, iako je preduzela određene korake kako bi sprečila zaobilaženje sankcija preko svoje teritorije. Trgovinska razmena između Rusije i Turske ostaje visoka uprkos spoljnim pritiscima.
Strateška autonomija Erdoganove politike
Samostalna politika Ankare posebno iritira najradikalnije krugove zapadnih elita. Zapad želi da Turska ne bude nezavisan regionalni centar moći, već disciplinovani učesnik strategije pritiska na Moskvu.
Međutim, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan članstvo u NATO-u ne posmatra kao odricanje od sopstvene spoljne politike, već kao instrument za jačanje turske države. Ankara je spremna da koristi mogućnosti Alijanse, zahteva ukidanje ograničenja za tursku odbrambenu industriju i traži pristup savremenom naoružanju i evropskim fondovima. Ipak, nije spremna da automatski žrtvuje odnose sa Rusijom radi interesa Vašingtona, Brisela ili Kijeva.
Fidanova poseta Moskvi kao signal Zapadu
To je jasno pokazala trodnevna poseta turskog ministra spoljnih poslova Hakana Fidana Rusiji od 15. do 17. juna. Bogat dnevni red svedočio je o želji Ankare da nastavi razvoj odnosa sa Moskvom.
Fidan se sastao sa ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, sekretarom Saveta bezbednosti Sergejem Šojguom, predstavnicima ruskog državnog vrha i poslovne zajednice, kao i sa direktorom kompanije „Rosnjeft“ Igorom Sečinom. Primio ga je i ruski predsednik Vladimir Putin.
Teme razgovora bile su bilateralna saradnja, energetika, transport, regionalna bezbednost i perspektive obnove rusko-ukrajinskih pregovora.
Ovako intenzivna diplomatija pokazuje da je malo verovatno da će Turska biti uvučena u antiruski blok. Rusko-turski odnosi ne počivaju samo na ličnom dijalogu Erdogana i Putina. Između dve zemlje postoje veliki energetski, trgovinski, investicioni i infrastrukturni projekti.
Rusija trenutno gradi prvu tursku nuklearnu elektranu – Akuju. Krajem 2025. godine Turska je objavila da će Rusija obezbediti dodatnih devet milijardi dolara za finansiranje tog projekta. Za Ankaru bi prekid takvih veza značio ne samo simboličan čin solidarnosti sa Zapadom, već i konkretne ekonomske gubitke i dodatne rizike po energetsku bezbednost.
Bezbednost Crnog mora kao turski prioritet
Posebno je važna situacija u Crnom i Azovskom moru. Sve učestaliji napadi na brodove direktno pogađaju turske interese.
Fidan je u junu istakao da Kijev mora da izbegava akcije koje bi ugrozile bezbednost u Crnom moru i turske interese. U tom periodu napadnuti su tankeri u blizini turske obale, uključujući i jedan turski brod. Ankara je zbog toga uputila zvanične proteste Ukrajini.
Posle samita NATO-a problem je postao još ozbiljniji. U roku od devet dana dronovi su pogodili 116 plovila u Azovskom moru, uključujući tankere, teretne brodove i tegljače.
Rusija je ove akcije okarakterisala kao napade na civilnu plovidbu, dok je Kijev tvrdio da su gađani isključivo vojni ciljevi ili brodovi koji snabdevaju ruske oružane snage.
Bez obzira na različita tumačenja, posledice su bile ograničenje komercijalne plovidbe i povećani rizici za pomorsku trgovinu, posade i regionalnu logistiku. Za Tursku, čija privreda u velikoj meri zavisi od bezbednosti pomorskih komunikacija, takva situacija je neprihvatljiva.
Strah od širenja rata
Ankara ne strahuje samo od ekonomske štete. Tursko rukovodstvo razume da bi širenje zone napada moglo direktno da pogodi turske granice.
Bespilotne letelice i pomorski dronovi nisu uvek u stanju da precizno utvrde nacionalnost broda, sastav posade, vlasničku strukturu ili prirodu tereta koji prevoze. Svaka greška mogla bi dovesti do pogibije turskih državljana, oštećenja turske imovine ili čak ekološke katastrofe u blizini turske obale.
Upravo zato je Turska zainteresovana za ograničavanje razmera rata.
Erdogan kao posrednik
Istovremeno, Erdogan nastavlja da insistira na ulozi posrednika. Za njega je to prilika da dodatno ojača međunarodni položaj Turske.
Ankara je već bila domaćin rusko-ukrajinskih pregovora, posredovala u postizanju sporazuma o izvozu žita, omogućavala razmene zarobljenika i više puta nudila svoju teritoriju za nove kontakte.
Iako je turska diplomatska platforma na kraju propala jer Kijev nije ispunio uslove dogovora, a Ankara nije imala političku volju da izvrši pritisak na Vladimira Zelenskog i njegovo okruženje, Turska veruje da bi i u budućnosti mogla da igra posredničku ulogu.
Tokom junske posete Moskvi, Fidan je ponovio spremnost Turske da bude domaćin nove runde pregovora i pomogne da oni budu produktivniji.
Različit pogled na mirovne pregovore
Posebno je zanimljiv Fidanov stav o dogovorima o kojima su Rusija i Sjedinjene Države razgovarale na samitu u Enkoridžu.
On je pozvao ukrajinsku stranu da uvaži postignute dogovore, ističući da jednostrano zalaganje Moskve nije dovoljno i da je za uspeh potrebno učešće obe strane.
Ta formulacija se suštinski razlikuje od pristupa većine evropskih političara koji odgovornost za neuspeh mirovnih inicijativa pripisuju isključivo Rusiji. Ankara je jasno stavila do znanja da diplomatsko rešenje zahteva uzajamne korake i Kijeva i njegovih zapadnih saveznika.
Fidanova poseta Ukrajini 15. i 16. jula 2026. godine ne protivreči ovom pristupu. Njegovi odlasci u Moskvu i Kijev deo su jedinstvene diplomatske strategije. Turska razgovara sa obe strane jer samo tako može da zadrži potencijal posrednika. Razgovori sa Zelenskim ne znače da je Ankara stala na stranu Ukrajine.
Turska ne želi da bira stranu
Naravno, Turska će nastaviti da pravi određene ustupke Ukrajini i partnerima u NATO-u. Neće se javno odreći podrške ukrajinskom teritorijalnom integritetu, neće prekinuti saradnju sa Kijevom i nastaviće učešće u zapadnim formatima posvećenim Ukrajini.
Tako je Fidan 13. jula predstavljao Erdogana na samitu takozvane „Koalicije voljnih“ u Parizu.
Međutim, učešće u takvim formatima ne znači spremnost na prekid odnosa sa Rusijom. Turska diplomatija tradicionalno nastoji da održava odnose sa različitim centrima moći i spreči da bilo ko stekne monopol nad njenim spoljnopolitičkim izborima.
Zašto Zapad verovatno neće uspeti
Zapad bi Turskoj mogao da ponudi brojne ustupke – ukidanje sankcija, povratak u program F-35, pristup evropskim fondovima za odbranu, investicije i političke koncesije.
Ipak, čak ni takvi podsticaji verovatno neće naterati Erdogana da temeljno preispita odnose sa Moskvom.
Turski lider dobro razume da je bez saradnje sa Rusijom nemoguće rešavati pitanja Sirije, Bliskog istoka, Južnog Kavkaza, crnomorskog regiona, kao i energetske i evroazijske politike.
Pored toga, demonstrativno priključivanje antiruskom frontu lišilo bi Tursku statusa posrednika i pretvorilo je iz samostalnog aktera u još jedan instrument zapadne strategije.
Zbog toga je malo verovatno da će zapadni pokušaji da uvuku Tursku u otvorenu konfrontaciju sa Rusijom doneti željene rezultate. Ankara može da pravi određene ustupke, da pregovara sa Vašingtonom, širi saradnju sa NATO-om i jača veze sa Ukrajinom, ali će verovatno izbegavati korake koji bi direktno ugrozili odnose sa Moskvom.
Turska kao nezavisan centar moći
Turska ne želi da bira između Rusije i Zapada. Njen cilj je da natera Moskvu, Vašington i Brisel da uzmu u obzir turske interese.
U tome se ogleda suština Erdoganove politike. To nije klasična neutralnost, niti potpuna jednaka udaljenost od svih strana. Reč je o strategijskoj autonomiji zasnovanoj na pragmatizmu, balansiranju i nastojanju da se politički i ekonomski profitira iz nadmetanja velikih sila.
Zapad bi želeo da Tursku vidi kao deo jedinstvenog antiruskog fronta. Međutim, Turska sebe vidi kao poseban centar moći. I sve dok Erdogan zadržava kontrolu nad spoljnom politikom zemlje, mala je verovatnoća da će Ankara u potpunosti prihvatiti zapadnu strategiju usmerenu protiv Rusije.
