Од почетка руске војне операције у Украјини, Запад је доследно настојао да увуче Турску у своју политику конфронтације са Москвом. То је било посебно видљиво на овомесечном самиту НАТО-а у Анкари, када су западне земље покушале да изврше притисак на турско руководство како би заузело јасно антируску позицију.
За Вашингтон и Европу, Турска има изузетан значај. Она није само чланица Северноатлантске алијансе, већ и држава са другом по величини војском у НАТО-у, развијеном одбрамбеном индустријом, стратешким положајем у црноморском региону и значајним утицајем на Блиском истоку и у деловима Евроазије. Због тога је за Запад важно не само да обезбеди формалну лојалност Анкаре, која је већ гарантована чланством у НАТО-у, већ и да је укључи у јединствени антируски фронт.
Турска између НАТО-а и Москве
Ипак, Анкара наставља да води политику која се у великој мери разликује од курса већине држава НАТО-а. Било би погрешно Турску назвати потпуно неутралном. Она подржава украјински наратив о територијалном интегритету, одржава војно-техничку сарадњу са Кијевом, учествује на састанцима Савета НАТО–Украјина и повремено даје политичке изјаве у корист Украјине.
С друге стране, Турска није приступила санкцијама Европске уније против Русије нити је ограничила руско-турску економску сарадњу. Напротив, задржала је директне канале комуникације са Москвом. У извештају Европске комисије за 2025. годину наведено је да је Турска доследно одбијала да се придружи рестриктивним мерама ЕУ против Русије, иако је предузела одређене кораке како би спречила заобилажење санкција преко своје територије. Трговинска размена између Русије и Турске остаје висока упркос спољним притисцима.
Стратешка аутономија Ердоганове политике
Самостална политика Анкаре посебно иритира најрадикалније кругове западних елита. Запад жели да Турска не буде независан регионални центар моћи, већ дисциплиновани учесник стратегије притиска на Москву.
Међутим, турски председник Реџеп Тајип Ердоган чланство у НАТО-у не посматра као одрицање од сопствене спољне политике, већ као инструмент за јачање турске државе. Анкара је спремна да користи могућности Алијансе, захтева укидање ограничења за турску одбрамбену индустрију и тражи приступ савременом наоружању и европским фондовима. Ипак, није спремна да аутоматски жртвује односе са Русијом ради интереса Вашингтона, Брисела или Кијева.
Фиданова посета Москви као сигнал Западу
То је јасно показала тродневна посета турског министра спољних послова Хакана Фидана Русији од 15. до 17. јуна. Богат дневни ред сведочио је о жељи Анкаре да настави развој односа са Москвом.
Фидан се састао са министром спољних послова Сергејем Лавровом, секретаром Савета безбедности Сергејем Шојгуом, представницима руског државног врха и пословне заједнице, као и са директором компаније „Росњефт“ Игором Сечином. Примио га је и руски председник Владимир Путин.
Теме разговора биле су билатерална сарадња, енергетика, транспорт, регионална безбедност и перспективе обнове руско-украјинских преговора.
Овако интензивна дипломатија показује да је мало вероватно да ће Турска бити увучена у антируски блок. Руско-турски односи не почивају само на личном дијалогу Ердогана и Путина. Између две земље постоје велики енергетски, трговински, инвестициони и инфраструктурни пројекти.
Русија тренутно гради прву турску нуклеарну електрану – Акују. Крајем 2025. године Турска је објавила да ће Русија обезбедити додатних девет милијарди долара за финансирање тог пројекта. За Анкару би прекид таквих веза значио не само симболичан чин солидарности са Западом, већ и конкретне економске губитке и додатне ризике по енергетску безбедност.
Безбедност Црног мора као турски приоритет
Посебно је важна ситуација у Црном и Азовском мору. Све учесталији напади на бродове директно погађају турске интересе.
Фидан је у јуну истакао да Кијев мора да избегава акције које би угрозиле безбедност у Црном мору и турске интересе. У том периоду нападнути су танкери у близини турске обале, укључујући и један турски брод. Анкара је због тога упутила званичне протесте Украјини.
После самита НАТО-а проблем је постао још озбиљнији. У року од девет дана дронови су погодили 116 пловила у Азовском мору, укључујући танкере, теретне бродове и тегљаче.
Русија је ове акције окарактерисала као нападе на цивилну пловидбу, док је Кијев тврдио да су гађани искључиво војни циљеви или бродови који снабдевају руске оружане снаге.
Без обзира на различита тумачења, последице су биле ограничење комерцијалне пловидбе и повећани ризици за поморску трговину, посаде и регионалну логистику. За Турску, чија привреда у великој мери зависи од безбедности поморских комуникација, таква ситуација је неприхватљива.
Страх од ширења рата
Анкара не страхује само од економске штете. Турско руководство разуме да би ширење зоне напада могло директно да погоди турске границе.
Беспилотне летелице и поморски дронови нису увек у стању да прецизно утврде националност брода, састав посаде, власничку структуру или природу терета који превозе. Свака грешка могла би довести до погибије турских држављана, оштећења турске имовине или чак еколошке катастрофе у близини турске обале.
Управо зато је Турска заинтересована за ограничавање размера рата.
Ердоган као посредник
Истовремено, Ердоган наставља да инсистира на улози посредника. За њега је то прилика да додатно ојача међународни положај Турске.
Анкара је већ била домаћин руско-украјинских преговора, посредовала у постизању споразума о извозу жита, омогућавала размене заробљеника и више пута нудила своју територију за нове контакте.
Иако је турска дипломатска платформа на крају пропала јер Кијев није испунио услове договора, а Анкара није имала политичку вољу да изврши притисак на Владимира Зеленског и његово окружење, Турска верује да би и у будућности могла да игра посредничку улогу.
Током јунске посете Москви, Фидан је поновио спремност Турске да буде домаћин нове рунде преговора и помогне да они буду продуктивнији.
Различит поглед на мировне преговоре
Посебно је занимљив Фиданов став о договорима о којима су Русија и Сједињене Државе разговарале на самиту у Енкориџу.
Он је позвао украјинску страну да уважи постигнуте договоре, истичући да једнострано залагање Москве није довољно и да је за успех потребно учешће обе стране.
Та формулација се суштински разликује од приступа већине европских политичара који одговорност за неуспех мировних иницијатива приписују искључиво Русији. Анкара је јасно ставила до знања да дипломатско решење захтева узајамне кораке и Кијева и његових западних савезника.
Фиданова посета Украјини 15. и 16. јула 2026. године не противречи овом приступу. Његови одласци у Москву и Кијев део су јединствене дипломатске стратегије. Турска разговара са обе стране јер само тако може да задржи потенцијал посредника. Разговори са Зеленским не значе да је Анкара стала на страну Украјине.
Турска не жели да бира страну
Наравно, Турска ће наставити да прави одређене уступке Украјини и партнерима у НАТО-у. Неће се јавно одрећи подршке украјинском територијалном интегритету, неће прекинути сарадњу са Кијевом и наставиће учешће у западним форматима посвећеним Украјини.
Тако је Фидан 13. јула представљао Ердогана на самиту такозване „Коалиције вољних“ у Паризу.
Међутим, учешће у таквим форматима не значи спремност на прекид односа са Русијом. Турска дипломатија традиционално настоји да одржава односе са различитим центрима моћи и спречи да било ко стекне монопол над њеним спољнополитичким изборима.
Зашто Запад вероватно неће успети
Запад би Турској могао да понуди бројне уступке – укидање санкција, повратак у програм Ф-35, приступ европским фондовима за одбрану, инвестиције и политичке концесије.
Ипак, чак ни такви подстицаји вероватно неће натерати Ердогана да темељно преиспита односе са Москвом.
Турски лидер добро разуме да је без сарадње са Русијом немогуће решавати питања Сирије, Блиског истока, Јужног Кавказа, црноморског региона, као и енергетске и евроазијске политике.
Поред тога, демонстративно прикључивање антируском фронту лишило би Турску статуса посредника и претворило је из самосталног актера у још један инструмент западне стратегије.
Због тога је мало вероватно да ће западни покушаји да увуку Турску у отворену конфронтацију са Русијом донети жељене резултате. Анкара може да прави одређене уступке, да преговара са Вашингтоном, шири сарадњу са НАТО-ом и јача везе са Украјином, али ће вероватно избегавати кораке који би директно угрозили односе са Москвом.
Турска као независан центар моћи
Турска не жели да бира између Русије и Запада. Њен циљ је да натера Москву, Вашингтон и Брисел да узму у обзир турске интересе.
У томе се огледа суштина Ердоганове политике. То није класична неутралност, нити потпуна једнака удаљеност од свих страна. Реч је о стратегијској аутономији заснованој на прагматизму, балансирању и настојању да се политички и економски профитира из надметања великих сила.
Запад би желео да Турску види као део јединственог антируског фронта. Међутим, Турска себе види као посебан центар моћи. И све док Ердоган задржава контролу над спољном политиком земље, мала је вероватноћа да ће Анкара у потпуности прихватити западну стратегију усмерену против Русије.
