Ново истраживање показало је да је микроструктурни интегритет одређених можданих путева повезан са тим колико интензивно особа доживљава наметљива сећања након трауме.
Студија објављена у часопису Biological Psychiatry: Cognitive Neuroscience and Neuroimaging указује да различите везе беле масе у мозгу одговарају различитим физичким и емоционалним карактеристикама ових поновљених флешбекова.
Шта су наметљива трауматична сећања?
Наметљива сећања повезана са траумом представљају спонтане и емоционално снажне успомене. Особе које их доживљавају често имају осећај као да се трауматични догађај поново одвија у садашњости, при чему се граница између прошлог искуства и тренутне стварности замагљује.
Ови наметљиви флешбекови представљају један од кључних симптома посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) и често у великој мери одређују тежину читавог стања.
Упркос огромном утицају који имају на квалитет живота, прецизни неуробиолошки механизми који одређују њихове специфичне карактеристике још увек нису довољно разјашњени. Људи их доживљавају на различите начине. Код неких доминирају интензивни визуелни фрагменти, док код других преовлађује снажан осећај физичког и емоционалног поновног проживљавања догађаја.
Хипокампус и комуникација можданих региона
Како би развили ефикасније терапијске приступе, научници покушавају да разумеју физичку структуру можданих веза које стоје иза ових различитих искустава.
Теоријски модели указују да чулни детаљи трауматичних флешбекова настају услед поремећаја у комуникацији различитих делова мозга.
Хипокампус, структура дубоко смештена у мозгу која обликом подсећа на морског коњића, има кључну улогу у формирању и призивању епизодичних сећања. Када се неко сећање активира, хипокампус обично комуницира са задњим кортикалним системима мозга. Ови спољашњи слојеви мозга учествују у обради чулних информација, реконструкцији менталних слика и одржавању унутрашњег осећаја сопственог идентитета.
Бела маса као мрежа мождане комуникације
Истраживач Стивен Џ. Гренџер са болнице Меклин и Медицинског факултета Харвард универзитета предводио је тим који је испитивао структурне путеве који повезују ове различите неуронске системе.
Истраживачи су претпоставили да микроскопска организација ових можданих путева може објаснити зашто неке особе имају трауматична сећања која се испољавају пре свега као изненадни упади у свест, док код других доминира снажан осећај поновног проживљавања догађаја.
Људски мозак се ослања на белу масу како би омогућио ову сложену комуникацију. Бела маса представља биолошку инфраструктуру састављену од изолованих нервних влакана — аксона — који повезују удаљене регионе мозга.
Ови путеви одређују који делови мозга могу међусобно да комуницирају, као и брзину и ефикасност преноса електричних сигнала.
Претходна функционална снимања мозга показала су да су субјективне карактеристике наметљивих сећања повезане са учесталошћу истовремене активације хипокампуса и других можданих мрежа. Ипак, физичка структура која подржава ову функционалну повезаност до сада није била испитивана у односу на свакодневно искуство трауматичних успомена.
Праћење флешбекова у свакодневном животу
Да би што верније забележили трауматична сећања у тренутку када се појаве, истраживачи су укључили 114 одраслих особа које су преживеле трауматичан догађај.
Сви учесници су редовно доживљавали наметљива сећања, а већина је испуњавала критеријуме за дијагнозу ПТСП-а.
За разлику од већине лабораторијских истраживања која се ослањају на добровољно присећање трауме у клиничким условима, истраживачи су користили апликацију на паметним телефонима која је током две недеље периодично постављала питања учесницима.
Ова метода, позната као „еколошка тренутна процена“, омогућила је праћење спонтаних успомена у реалним животним условима.
Неколико пута дневно учесници су добијали обавештења да пријаве да ли су од последње провере доживели наметљиво сећање. Уколико јесу, одмах су оцењивали његову живописност, визуелне детаље, емоционални интензитет, степен наметљивости и осећај поновног проживљавања догађаја.
Напредно снимање можданих веза
Након двонедељног периода праћења, учесници су били подвргнути специјализованој магнетној резонанци.
Истраживачи су користили технику познату као дифузионо пондерисано снимање, која прати кретање молекула воде кроз мождано ткиво. Пошто се вода различито креће дуж ћелијских структура, ова метода омогућава визуелизацију правца и густине влакана беле масе.
На основу добијених података израчунат је параметар назван фракциона анизотропија, који представља показатељ микроструктурног интегритета беле масе, односно степена организованости и повезаности нервних влакана у одређеном путу.
Два мождана пута, две различите врсте флешбекова
Истраживачки тим се усредсредио на два пута беле масе који повезују хипокампус са задњим деловима мозга.
Први је био парахипокампално-паријетални цингулум — локализована мрежа нервних влакана која повезује центар за памћење са регионима задуженим за менталне слике и интеграцију унутрашњих мисли.
Други је био инфериорни лонгитудинални фасцикулус — снажан сноп беле масе који омогућава директну комуникацију између темпоралних региона повезаних са памћењем и визуелног кортекса који обрађује видне информације.
Комбинујући резултате снимања мозга са хиљадама одговора прикупљених путем мобилне апликације, истраживачи су открили да микроструктурни интегритет ова два пута одговара потпуно различитим аспектима трауматичних сећања.
Зашто нека сећања постају наметљива?
Утврђено је да је нижи ниво структурног интегритета у парахипокампално-паријеталном цингулуму повезан са већим степеном наметљивости сећања.
Да би потврдили специфичност овог налаза, истраживачи су анализирали и контролни мождани пут у фронталном режњу. Нису пронашли никакву повезаност између тог региона и наметљивости сећања, што је додатно подржало претпоставку да управо веза између хипокампуса и паријеталног кортекса има посебну улогу у контроли нежељених мисли.
Овај мождани пут повезан је са регионима који учествују у потискивању сећања и усмеравању пажње. Уколико је његов структурни интегритет нарушен, мозак може изгубити део способности да сузбије нежељена сећања, што омогућава њихово спонтано и неконтролисано појављивање.
Осећај као да се траума поново дешава
С друге стране, истраживачи су открили да је нижа микроструктурна организованост инфериорног лонгитудиналног фасцикулуса повезана са снажнијим осећајем да се траума поново дешава у садашњем тренутку.
Овај пут повезује меморијске регионе са визуелним кортексом и игра важну улогу у интеграцији визуелних и емоционалних информација.
Када је ова веза нарушена, особа може имати потешкоће да разликује унутрашње трауматичне успомене од тренутне визуелне стварности. Управо такво замагљивање границе између прошлости и садашњости може довести до снажног осећаја дезоријентације који прати тешке трауматичне флешбекове.
Шта следи даље?
Пошто је снимање мозга обављено само у једном тренутку, истраживање не може са сигурношћу да утврди узрочно-последичну везу.
Још увек није познато да ли природне разлике у интегритету беле масе представљају урођену рањивост која повећава ризик од интензивних трауматичних сећања након трауме.
Такође је могуће да су уочене структурне разлике последица самог понављаног проживљавања трауматичних успомена. Стално враћање снажно емоционално обојеним сећањима могло би временом физички мењати структуру можданих путева, слично као што често коришћена стаза временом оставља траг кроз шуму.
Будућа истраживања требало би да прате преживеле након трауматичних догађаја током дужег временског периода, уз поновљена снимања мозга и праћење психолошких симптома.
Комбинујући праћење стварних животних искустава са напредним мапирањем анатомских можданих веза, научници постепено стичу дубље разумевање PTSP-а. У будућности би оваква сазнања могла омогућити лекарима да прецизније препознају неуронске кругове повезане са специфичним симптомима и развију терапије усмерене управо на проблеме са којима се поједини пацијенти највише суочавају.
