У име Оца и Сина и Светога Духа!
Богатство и тежња ка богатству постали су један од најважнијих циљева у животу људи, покретачка снага великог дела онога што чине. О томе непрестано слушамо са свих страна, а људима се нуде разни начини да се обогате. Заиста, наша деца похађају различите школе, уче занате, стичу високо образовање и, између осталог, чине то како би стекла материјалну сигурност и обезбедила своју будућност. И њихови родитељи у њима полажу исте наде.
Наравно, постоје и други циљеви: да човек постане образована, свестрана и развијена личност. Ипак, данас је можда чак шездесет одсто тих стремљења и даље покренуто жељом да се постане богат или барем материјално обезбеђен.
Чињеница је да данашњи животни стандард далеко превазилази оно што би претходне генерације хришћана, па и људи уопште, сматрале изузетним богатством. И било би необично када би на улазу у неку економску школу, пословну академију или курс стручног усавршавања стајао натпис, или када би предавач већ на првом часу рекао да је богатом човеку тешко да уђе у Царство Небеско. А управо је то Христос рекао младићу који Га је упитао:
„Шта добро да учиним да бих имао живот вечни?“
Богати младић и Христов позив
Тај младић био је добар, искрен, побожан и верујући човек. Познавао је Закон Божји и држао га се. Када је дошао Христу са овим питањем, Господ му је рекао:
„Држи заповести… Не убиј, не чини прељубе, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца свога и матер своју.“
А младић је одговорио да је све то сачувао од своје младости.
Није био умешан у те грехе, није се њима оскврнио, као што је то, нажалост, чест случај код многих младих данас. Само мали број младих људи уопште размишља о овим заповестима или зна да су то Господње заповести. Већина би се, нажалост, само подсмехнула и рекла: „Какве то везе има са животом?“
Тако је овај младић живео оно што бисмо данас могли назвати светим животом. Чувао се греха, поштовао оца и мајку, није чинио прељубу, није лагао, није убијао и никога није обмањивао.
Међутим, када му је Господ рекао:
„Продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за Мном“,
младић је отишао жалостан. Није више следио Христа нити Га је питао шта још треба да учини да наследи живот вечни.
Зашто су се апостоли уплашили?
Тада је Христос изговорио речи које су запањиле и уплашиле апостоле.
Морамо разумети да су Јевреји, људи који су окруживали Христа, сматрали богатство Божјим благословом. У Старом Завету налазимо бројне примере где Господ праведнике награђује стадима, имањем, богатством и слугама.
И одједном Христос говори тим људима, који су материјални напредак сматрали видљивим знаком Божје милости, да је богатом човеку веома тешко, готово немогуће, да уђе у Царство Небеско:
„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Божје.“
Постоје различита тумачења ових речи. Према једном од њих, „иглене уши“ биле су мала врата у Јерусалиму. Али остаје суштина Христових речи: колико је тешко камили да прође кроз тако узак пролаз, толико је тешко и човеку који је везан за богатство да уђе у Царство Божје.
Богатство као служење, а не као циљ
За хришћанина богатство никада не сме бити циљ живота.
Ако богатство дође у живот једног хришћанина, оно је поверени дар и позив на служење ближњима. Не треба га сматрати својом личном својином. Ако тако размишља, човек неће постати роб богатства.
Људи који поседују велика материјална средства често и сами признају да што су богатији, то су мање слободни.
Шта човек говори себи док стиче богатство?
„Када будем богат, моћи ћу да радим шта хоћу. Путоваћу, куповаћу шта пожелим, одмараћу се, бринути о свом здрављу и здрављу своје деце.“
Али стварност је често другачија. Што је човек богатији, све чешће постаје несрећан јер је постао роб свога богатства. Не може више једноставно да оде међу људе, седне са неким и разговара, јер га обузима страх. Шеф обезбеђења му говори:
„То никако не смете. Да ли сте полудели?“
Тако његов живот постаје окружен камерама, бравама и оградама, док истовремено скрива и себе и своје богатство.
Када имовина постане терет
Догађа се да људи саграде велику и лепу кућу док имају новца и снаге. Муж ради, жена брине о дому и све изгледа стабилно.
А онда се догоди трагедија. Муж се разболи, премине или једноставно дође крај његовог животног пута. Жена и деца остају са великом кућом коју више не могу да одржавају. Она није у могућности да заради довољно за све трошкове и особље које је потребно за одржавање имања.
Тада је приморана да ради не оно што жели, већ оно што јој омогућава да одржи оно што поседује.
Слично се дешава и људима који се задужују. Терет кредита и финансијских обавеза често виси над њима као Дамоклов мач.
То могу бити поштени, добри и искрени људи који размишљају хришћански. Али када дође искушење, постаје јасно колико лакше могу прећи границу савести, само зато што су већ постали робови својих економских и финансијских обавеза.
Највеће богатство је слобода у Христу
Страшно је када човек изгуби слободу.
Изнад свега, не смемо изгубити слободу да будемо хришћани и да исповедамо Христа.
Нажалост, богатство је овладало нашим умовима и нашим душама. Чак и сама преокупација стицањем богатства удаљава нас од Христа и од слободе да будемо истински хришћани.
Када нам се укаже прилика да стекнемо богатство, прва помисао треба да буде да нам је, ако је то заиста Божји благослов, дато као прилика да помогнемо другима.
Када човек почне тако да живи, његов живот почиње да се мења. Отварају му се дубљи смисао и веће истине.
Ни богатство ни сиромаштво не спасавају
Тешко је богатоме да уђе у Царство Небеско, али је још теже ономе ко је духовно сиромашан.
Ни богатство ни сиромаштво сами по себи нису гаранција да смо са Христом.
Постоје сиромашни људи који не верују у Бога. То је можда један од најтужнијих призора, јер неверујући богаташи барем уживају одређене удобности и задовољства овога света.
Али постоје и људи којима Господ није дао ни богатство, ни здравље, ни оно што обично називамо срећом, па ипак не долазе Христу и не препознају Га.
То је заиста горко и тужно. Немогуће је не осећати искрено саосећање према таквим људима.
Закључак
Било да смо богати или сиромашни, најважније је да ништа што поседујемо у овом животу не сматрамо својим, већ Христовим и имовином Његове Цркве.
Пре свега, позвани смо да служимо ближњем као самоме себи.
Тада никада нећемо осетити тугу која је испунила срце јеванђељског младића, већ ћемо познати радост заједнице са нашим Господом Исусом Христом.
Амин.
Аутор: Отац Игњатије Шестаков
