Када је америчка производња почетком 20. века заиста почела да доживљава успон, радници су понекад радили по 12 сати дневно, седам дана у недељи, ризикујући живот и здравље радећи поред опасних машина.
Фабрике су црниле небо изнад америчких градова и загађивале водотокове.
Ипак, део оних који данас инсистирају на томе да америчка економија мора поново да се индустријализује, како би се земља вратила у неку врсту „златног доба“ производње, истовремено не може да поднесе идеју о изградњи великих дата центара.
Критикују их јер нарушавају изглед предела и зато што троше велике количине енергије и воде.
Како су изгледале фабрике које су изградиле америчку индустрију?
Али како замишљају да су изгледале велике фабрике?
Када бисмо данашње стандарде применили на прошлост, готово сигурно никада не бисмо изградили производне погоне у размерама које су тада постојале.
Индустријске зграде могу изгледати готово идилично на сликама Едварда Хопера, а комплекси попут фабрике „Форд мотор компаније“ у Ривер Ружу имали су извесну величанственост, коју су забележили бројни фотографи и сликари.
Али, осим тога, фабрике су, нарочито када су биле груписане у индустријске зоне, углавном више подсећале на „мрачне сатанске млинове“ из стихова Вилијама Блејка него на нешто што би просечна локална комисија за урбанизам данас желела у свом комшилуку.
Нико никада није рекао: „Боже, како је овај димњак предиван — волео бих да живим што ближе њему!“
Дата центри су добили оно што су фабрике некада избегавале
Дата центри су изазвали негодовање јер изгледају као огромна складишта. Али замислите тек реакције јавности када би испуштали чађ по улицама и кућама, стварали гомиле индустријског отпада, пресеца́ли насеља железничким пругама и другом пратећом инфраструктуром и доводили велики број радника у оближња насеља са лошим условима становања.
Конгресменка Александрија Окасио-Кортез покушала је да пронађе снажан аргумент против дата центара када је показала две тегле прљаве воде из куће која се налази у близини једног дата центра. Бунар те куће је, према наводима, можда био поремећен током изградње.
Али то није ништа у поређењу са реком Кујахога у Кливленду, која се између 1868. и 1969. године више пута запалила као последица индустријског загађења које је настало током развоја производње.
Најгори примери таквих појава били су карактеристични за прве деценије 20. века. Проблеми су коначно почели да се ублажавају у послератном периоду.
Чак су и тада фабрике неизбежно биле ружне, трошиле огромне количине воде и енергије и зависиле од радника који су прихватали послове далеко опасније од оних у услужним делатностима или канцеларијама.
Без огромне потрошње енергије не би било индустријске револуције
Да нисмо били спремни да прихватимо постројења која троше огромне количине воде и енергије — кључних ресурса индустријске револуције — никада не бисмо изградили, рецимо, интегрисане челичане.
Такве фабрике троше невероватне количине воде за циркулацију кроз пећи и чине око пет одсто укупне потрошње енергије у Сједињеним Америчким Државама.
Фабрике папира биле би потпуно незамисливе.
Алуминијумске топионице, од којих су највеће трошиле количине електричне енергије упоредиве са потрошњом читавог града? Заборавите.
Хемијска постројења? Рафинерије нафте? Ни то не би прошло.
Да ли су индустријски магнати били мање моћни од технолошких гиганата?
Много слушамо о ароганцији великих технолошких компанија и о томе како управо бес према њима објашњава противљење изградњи дата центара.
Али колико је њихова бахатост заиста упоредива са понашањем индустријских магната из прошлости?
Нисмо чули да је нека технолошка компанија закључала раднике који су градили њене дата центре, а затим послала припаднике Пинкертона да се оружано обрачунају са електричарима и водоинсталатерима који су пружали отпор.
Управо то је урадила „Карнеги стил“ током штрајка у Хомстеду код Питсбурга 1892. године.
Дата центри ипак стварају нова радна места
Наравно, дата центри не обезбеђују сталан број радних места као што су то чиниле старе фабрике.
Међутим, број плавих крагни неопходних за њихову изградњу, одржавање и модернизацију није занемарљив. То већ доводи до раста зарада — управо на начин за који се годинама говорило да је потребан.
Парадокс данашњег тренутка јесте у томе што су Сједињене Државе увеле високе царине на увоз како би, макар делимично и можда само теоријски, створиле више радних места за раднике у производњи, док истовремено разматрају да окрену леђа инвестицијама приватног сектора које би могле да створе више таквих радних места и учине их боље плаћеним.
Индустријска носталгија против технолошке будућности
Царине су делимично прожете носталгијом, док су дата центри намењени покретању следећег таласа иновација.
Није добар знак ако нам је визија прошлости привлачнија од визије будућности.
Једна од предности масовне производне револуције била је у томе што се она налазила на самој технолошкој и економској граници свог времена. Управо на тим границама стварају се велики скокови у продуктивности и гради национална економска и стратешка снага.
Данас се револуција вештачке интелигенције налази на тој граници.
А чињеница да економски феномен који се у великој мери заснива на рачунарској снази истовремено покреће велики грађевински бум у коме су потребни радници из различитих заната требало би да буде разлог за интересовање.
Шта нам заправо говори отпор према дата центрима?
Наравно, питања потрошње воде, електричне енергије, утицаја на локалну инфраструктуру и животну средину нису безначајна.
Али ако бисмо физичку инфраструктуру неопходну за економски раст и добро плаћене послове у прошлости дочекали ставом „не у мом дворишту“, Сједињене Америчке Државе вероватно никада не би постале земља каква су данас.
Историја индустријализације показује да велики економски скокови готово увек захтевају изградњу великих физичких система — а они ретко изгледају лепо, тихо или безазлено док настају.
Питање је, дакле, да ли ће Америка прихватити инфраструктуру која је потребна следећој технолошкој ери или ће покушати да задржи само оне делове индустријског развоја који јој се допадају, рекао је чувени новинар New York Post-a, Рич Лаури.
