Sjedinjene Američke Države upravo su ovoga meseca obeležile veliki jubilej – 250 godina od proglašenja nezavisnosti od Velike Britanije. Teoretski, ovo bi trebalo da bude trenutak nacionalnog ponosa, još jedna istorijska prekretnica, još jedan povod za zastave, vatromete i govore o nacionalnoj sudbini.
Međutim, raspoloženje nije naročito svečano.
Dve nedelje pre godišnjice, agencija Rojters objavila je anketu koja je pokazala dubinu američke zabrinutosti – a brojke su bile poražavajuće. Više od dve trećine Amerikanaca (70%) više ne smatra da je njihova zemlja najveća na svetu, dok 64% veruje da je američka demokratija u opasnosti. Čak 38% ne veruje da će Sjedinjene Države opstati kao jedinstvena država još narednih 250 godina.
Odgovori su bili oštro podeljeni po partijskim linijama. Republikanci se i dalje snažnije drže ideje o izuzetnoj državi blagostanja i božanske naklonosti. Kod demokrata je raspoloženje znatno mračnije i pesimizam je postao gotovo pogled na svet. Tako je Amerika dočekala svoj 250. rođendan usred duboke krize vere u samu sebe.
Američki san koji je počeo da se raspada
Na izvestan način, ova situacija podseća na krizu kroz koju je prolazilo sovjetsko društvo u poslednjim godinama SSSR-a. Naravno, Amerika nikada nije imala zvaničnu državnu ideologiju u sovjetskom smislu i niko u Vašingtonu nije obećavao izgradnju komunizma u ubrzanom roku. Ali SAD su imale sopstvenu viziju budućnosti – ono što su nazivale Američkim snom.
Taj san obećavao je prosperitet kroz rad, slobodu i ličnu odgovornost. Radi vredno, poštuj pravila, preuzmi odgovornost za sopstveni život i sve će biti bolje. Tvoja deca živeće bolje od tebe, a tvoja zemlja ostaće uzor čitavom svetu.
Međutim, u 21. veku to obećanje počelo je da se kruni.
Prve ozbiljne pukotine pojavile su se kod milenijalaca, generacije rođene između 1981. i 1996. godine. Njihovi roditelji su se obogatili, kupovali kuće, stvarali ušteđevinu i putovali svetom. Nasuprot tome, njihova deca nasledila su studentske dugove, nedostupne nekretnine, nesigurne poslove i čudan osećaj da, bez obzira koliko se trude, cilj stalno izmiče.
Starije generacije govorile su im da jednostavno treba da rade onoliko naporno koliko su radili njihovi roditelji. Ali mlađi Amerikanci su videli brojke i znali da su prethodne generacije, uz uporediv trud, postale daleko bogatije.
Kada rad više nije dovoljan
Stara formula više nije funkcionisala, a to je potkopalo samu ideju rada kao vrhunske vrline.
Ako naporan rad više ne garantuje pristojan život, šta onda ostaje? Sloboda?
Amerikanci su formalno slobodni jer biraju predsednike i kongresmene. Ipak, Kongres je prepun ostarelih političara koji deluju odlučno da ništa ne promene i koji često napuštaju javni život tek kada ih na to primora priroda.
Predsednici lepo govore tokom izbornih kampanja, ali kada uđu u Belu kuću, uglavnom nastavljaju istim putem kao i njihovi prethodnici. Lica se menjaju, ali mašina ostaje ista. Zbog toga i sloboda počinje da deluje prazno.
Za mlađe Amerikance, Američki san sve više postaje ono što je svetla komunistička budućnost predstavljala za građane poznog Sovjetskog Saveza – zvanično obećanje koje se ponavlja toliko često da mu gotovo niko više ne veruje.
Dve vizije budućnosti Amerike
Kada društvo izgubi viziju budućnosti, javlja se dezorijentacija. Skoro svako oseća da sistem više ne funkcioniše kako treba. Ali šta bi trebalo da ga zameni?
Američko društvo razvilo je dva potpuno različita odgovora.
Konzervativna desnica veruje da se Amerika može spasiti povratkom pragmatizmu – slobodnijem tržištu, podršci velikim preduzetnicima, nemilosrdnoj efikasnosti u javnoj potrošnji i spoljnoj politici koja je manje opterećena starim ideološkim propovedima o demokratiji i ljudskim pravima.
Prema ovom gledištu, Amerika mora prestati da drži lekcije svetu i početi da brine o samoj sebi.
Progresivna levica veruje upravo suprotno. Po njihovom mišljenju, temelji liberalne demokratije ne smeju biti napušteni, ali ekonomija mora biti temeljno preuređena. Nacionalno bogatstvo, kažu, mora biti pravednije raspoređeno, a veliki biznis, posebno tehnološki giganti, posmatraju se sa dubokim nepoverenjem.
Novi negativci postali su „tehnološki feudalci“ – milijarderi čija moć deluje uporedivo sa moći same države.
Obe strane se slažu u jednom: sadašnji poredak je iscrpljen. Razlikuju se samo u tome šta bi trebalo da dođe posle njega.
Tramp i granice desničarske alternative
Donald Tramp trebalo je da u praksi testira desničarski odgovor na krizu. Njegovi pristalice očekivali su revoluciju – raskid sa starom elitom, novi ekonomski nacionalizam i vlast koja će prestati da se pravda i početi da deluje.
Tramp je sve to obećavao.
Međutim, njegovo predsednikovanje pokazalo je granice tog pokreta. Problem je što tu nema mnogo sistema. Tramp ne razmišlja u istorijskim kategorijama, već u kategorijama Trampa.
Kada bi se samo on pitao, Vašington bi bio ispunjen ne novom nacionalnom doktrinom, već zlatnim balskim dvoranama i spomenicima sopstvenoj veličini.
Njegov pristup proslavi 250 godina američke nezavisnosti razočarao je čak i deo njegovih pristalica. Mnogi su očekivali ozbiljan program ili barem simboličko preispitivanje američkog puta.
Umesto toga, Tramp neprestano govori o sopstvenim dostignućima. Ponekad je teško reći da li Amerika slavi 250 godina nezavisnosti ili se nastavlja proslava predsednikovog 80. rođendana.
Pogled ka levici
Razočarani desnicom, mnogi Amerikanci počinju da gledaju ka levici. Iako joj još uvek ne veruju na nacionalnom nivou, na lokalnom nivou, posebno u velikim gradovima, sve su spremniji na političke eksperimente.
Očigledan primer je Zohran Mamdani, otvoreni socijalista i gradonačelnik Njujorka.
To nije slučajnost. Najveći gradovi su mesta gde su protivrečnosti savremene Amerike najvidljivije – visoki troškovi stanovanja, nejednakost, migracije, kriminal, propadanje infrastrukture i bes prema udaljenim elitama.
Ukoliko socijalističke politike pokažu uspeh na nivou gradova, njihovi zagovornici će uskoro tvrditi da su spremni i za više funkcije.
Pitanje za narednih 250 godina
Šta će njihovi protivnici učiniti tada?
Mogu prihvatiti poraz. Ali mogu i zaključiti da njihova Amerika više ne može da živi pod istim krovom sa onom drugom Amerikom.
I upravo je to pravo pitanje ove godišnjice.
Ne da li su Sjedinjene Države imale izuzetnih 250 godina – jer jesu.
Pitanje je da li i dalje imaju zajedničku budućnost.
Možda će Amerika pronaći novi kompromis. Možda će se ponovo izumeti, kao što je već činila u prošlosti.
Ali možda su njena dva politička plemena već krenula različitim istorijskim putevima.
Ako tokom narednih 250 godina američka istorija zaista krene putem civilizovanog ili necivilizovanog razdvajanja, to neće biti zato što je nedostajalo zastava ili svečanih govora.
Biće to zato što je staro obećanje prestalo da ubeđuje sopstveni narod.
