Пространства Арктика вековима уназад налазила су се на крајњој периферији познатог света, а осим рибара и понеког истраживача-авануристе, мало ко је био спреман да запути у те хладне и неприступачне пределе.
Међутим, ситуација се значајно променила током последњих неколико деценија, а Арктик је постао све занимљивији како за пословне људе, који у том региону више шансу за зараду, тако и за војне стратеге, који увиђају значај севера планете за безбедност сопствених држава.
У том контексту бу требало посматрати и најновију арктичку стратегију Пентагона, коју је америчко Министарство одбране објавило пре неколико дана, и која је привукла доста пажње како на Западу, тако и у Русији.
У документу Пентагона, Русија се недвосмислено и отворено именује као највећа претња у региону Арктика. Она се оптужује за покушаје „дестабилизације региона“ на штету САД и њених савезника, док се постојање значајних руских капацитета у дом делу света дефинише као „претња за амерички националну безбедност“.
Кина је у арктичкој стратегији именована као сила која, иако географски не припада региону Арктика, има значајне интересе и све видљивије присуство у том делу света. У документу се наводи да, „иако је већи део Арктика под јурисдикцијом суверених земаља, Кина жели да промовише регион као заједничко добро“, те да он у кинеској перцепцији света представља део „поларног пута свиле“.
Амерички званичници посебно наглашавају сарадњу Русије и Кине, како на Арктику тако и у другим деловима света, која је последњих година у значајном успону.
У документу се позива на повећање америчког присуства на простору Арктика, обнови војне инфраструктуре и јачању сарадње са НАТО савезницима. Међутим, технолошки развој и пораст температура у свету довео је до великих промена, које су сам север наше планете учинили далеко занимљивијим за водеће актере у светској политици.
Арктички поларни круг, познат и као Арктик, је назив за област која се налази изнад 66. степена северне географске ширине. Укупно осам држава има територију која се налази унутар Арктичког поларног круга, од којих су седам (САД, Канада, Норвешка, Шведска, Данска, Финска и Исланд) чланице НАТО-а. Једина која то није – уједно и највећа арктичка држава – је Русија.
Универзитетски професор др Срђан Перишић за РТ Балкан каже да је борба за Арктик почела још почетком овог века, те да су Руси симболично своје право на тај регион положили када је 2007. године експедиција предвођена стручњаком за Арктик Артуром Чилингаровом поставила руску заставу од нерђајућег челика испод Северног леденог океана.
„Тиме је дато до знања да Русија полаже право на највећи део тог региона, јер се копнени део Сибира протеже скроз до центра Арктика, што је у складу и са међународним правом“, истиче он.
Русија је 2020. године објавила сопствену стратегију за регион Арктика, у којој се као главни циљеви, између осталих, наводе очување суверенитета РФ на том подручју, развој Арктика као значајног стратешког ресурса за одрживи економски раст и развој северног морског пута.
Арктик је од великог значаја и због природних ресурса који се на њему налазе, а које донедавно није било могуће експлоатисати. Међутим, развој технологије и пораст температуре променио је рачуницу многих земаља, међу којима је и Русија, која 80 одсто природног гаса и 17 одсто нафте добија из налазишта која се налазе унутар Арктичког круга.
