Најава смањења америчког војног присуства у Европи, која обухвата значајно редуковање ваздушних, поморских и извиђачких капацитета у оквиру НАТО-а, представља један од најдубљих стратешких заокрета у глобалној безбедносној архитектури од краја хладног рата.
Иако се у званичним саопштењима ова промена формулише као оптимизација глобалног распореда снага, суштина процеса указује на постепено напуштање модела у којем су САД биле трајни и доминантни гарант европске безбедности.
Према дугорочним одбрамбеним плановима и приоритетима Пентагона, које је објавио „Њујорк тајмс“, број борбених авиона распоређених у НАТО мисијама у Европи могао би бити смањен са 150 на приближно 100 летелица, уз истовремено смањење извиђачких платформи, дела поморских патрола и логистичких капацитета који су деценијама чинили основу америчке пројекције силе у Европи.
Тренутно стање
У Европи се тренутно налази између 90.000 и 100.000 америчких војника, што представља највећи стални војни контингент САД ван њихове територије. Ове снаге распоређене су у неколико кључних оперативних зона, при чему Немачка представља централно командно, логистичко и транспортно чвориште америчке војске у Европи, укључујући базу Рамштајн, која је кључна за ваздушне операције и глобалну координацију.
Италија, са базом Авијано и другим инсталацијама на северу земље, представља главну тачку америчке ваздушне пројекције према Медитерану, Блиском истоку и Африци. У Великој Британији се налазе значајни обавештајни и ваздушни капацитети, укључујући координацију стратешких операција и подршку НАТО инфраструктури.
Пољска и Румунија представљају кључне тачке источног крила Алијансе, са распоређеним оклопним, ваздушним и противракетним капацитетима усмереним ка одвраћању према Русији, док балтичке државе имају улогу напредних оперативних зона са мањим, али симболички и стратешки значајним америчким присуством.
Постојећа архитектура америчких снага у Европи до сада је омогућавала потпуну оперативну доминацију у кључним доменима савременог ратовања, укључујући ваздушну супериорност, обавештајни надзор у реалном времену, стратешку мобилност и контролу поморских комуникационих линија.
Разлози повлачења
Међутим, одржавање такве инфраструктуре представља изузетно висок финансијски терет. Према анализама америчких одбрамбених буџетских структура и независних института, директни годишњи трошкови присуства у Европи износе између 30 и 50 милијарди долара, док укупни трошкови, укључујући базе, ротације трупа, логистику и стратешке операције, прелазе 60 милијарди долара годишње.
Ипак, кључни разлог постепене редукције ангажмана није само финансијски, већ пре свега стратешки. САД улазе у фазу у којој се глобални безбедносни приоритети померају ка Индо-Пацифику, где се као главни дугорочни системски ривал дефинише Кина. Тај регион постаје централна оса америчке стратегије, са фокусом на контролу поморских рута, пројекцију поморске силе и јачање савеза у Азији.
Истовремено, Арктик добија све већу тежину у америчком војном планирању, јер климатске промене отварају нове поморске коридоре и омогућавају приступ енергетским и минералним ресурсима, претварајући овај регион у простор надметања САД, Русије, Кине и других актера.
Будући сукоби
У том контексту посебно се истиче амерички стратег Елбриџ Колби, који заступа тезу да САД више не могу истовремено одржавати доминацију у Европи, Блиском истоку и Индо-Пацифику, па се тежиште мора померити ка Азији уз минимално присуство у Европи.
Паралелно с тим, НАТО и САД јачају активности на Арктику, укључујући експерименталне јединице за интеграцију беспилотних система у екстремним условима, што Русија посматра као потенцијално безбедносно ширење ка северу.
Смањење америчког присуства у Европи и јачање фокуса на Азију и Арктик указује на дубоку реконфигурацију глобалног безбедносног система, у којем Европа постепено губи статус примарног стратешког приоритета САД.
Крња верзија
Према речима бившег начелника Управе за стратегијско планирање Војске Србије, а данас професора на Факултету за безбедност и заштиту у Београду Божидара Форце, не ради се о нестанку НАТО-а, већ о његовој дубокој трансформацији. Сматра да се ради о почетку краја НАТО-а каквог смо га до сада познавали.
– Он се трансформише у једну крњу европску верзију, у којој би САД имале мању улогу него до сада. Остаје отворено питање ко ће у таквом оквиру имати кључну реч, да ли Британци, Пољаци или неко трећи – истакао је за „Глас Српске“ Форца.
Мишљења је и да се не ради само о институционалној промени унутар НАТО-а, већ о широј промени глобалне безбедносне архитектуре у којој Европа постепено губи улогу примарног америчког стратешког простора. Према његовој процени, ове промене ће се одразити и на Балкан, кроз појачане политичке и безбедносне притиске у процесу европских и евроатлантских интеграција, посебно у контексту односа према БиХ и Републици Српској. Наводи и да ће у свему томе највише предњачити центри моћи из Лондона и Брисела.
Сматра и да ће изградња самосталне европске одбрамбене архитектуре захтевати више стотина милијарди евра и најмање једну до две деценије политичког и војног усклађивања.
Немачка, Француска, Пољска и Велика Британија убрзано повећавају војне капацитете, али без јединствене командне структуре и пуне стратешке аутономије. Недавни неуспех француско-немачког пројекта европског ловца нове генерације, вредног око 100 милијарди евра, додатно показује дубину тих разлика.
– Наредни НАТО самит, који ће бити одржан 7. и 8. јула у Анкари, могао би разрешити део дилема о даљем присуству САД у Европи, али и о будућности самог савеза – поручио је Форца.
Милијарде
Шеф одбране ЕУ Андријус Кубилијус, наводно, разматра покретање нове иницијативе за развој европских војних капацитета, подстакнут страхом да би се САД могле постепено повући из Европе. Кубилијус је наводно предложио да државе чланице договоре да повећају издвајања из националних буџета како би се надокнадила америчка опрема. Процене говоре да би укупни трошкови могли износити око 500 милијарди евра.
„Пантери“ и „Тендери“
Јужнокорејски произвођачи постали су једни од највећих добитника европског таласа војне потрошње. Највећи купац јужнокорејског наоружања постала је Пољска, која је уговорила набавку стотина тенкова К2 „блек пантер“, самоходних хаубица К9 „тандер“, вишецјевних ракетних система К239 „чунму“ и борбених авиона ФА-50. Румунија је такође наручила десетине хаубица К9 и возила за допуну муниције, док су Естонија, Норвешка и Финска већ увеле или набавиле јужнокорејске артиљеријске системе.
