Манастири Дужи и Тврдош, надомак Требиња, нису грађени да задиве величином већ да опстану – као што је и српски народ овде опстајао. Писати о старом Хуму, Захумљу, данашњој Херцеговини велика је част и привилегија. За ову страдалничку српску област која се простире долином Неретве, од Мостара до Дубровника, обухватајући и приморје, отимали су се сви освајачи. Увек је била настањена Србима. У средњем веку била је део краљевине династије Немањића, а касније њоме влада династија Косача.
Степан Вукчић Косача узима титулу Херцег од Светог Саве одакле и потиче садашњи назив Херцеговина. Пут најпре води ка манастиру Тврдош. Посвећен је Успењу Пресвете Богородице и подигнут на стенама места Тврдоша, крај десне обале реке Требишњице, на четири километра западно од Требиња. До њега се стиже путем кроз манастирско имање, засађено маслињацима и виноградима. Манастир се прочуо по вину и маслиновом уљу. Познат је и као Требињски манастир.По народном предању основао га је цар Константин. Након што је срушен и запустео, постао је задужбина Немањића, нарочито краља Милутина.
Од некадашње тробродне цркве с кубетом сачувани су темељи, шест камених стубова, престо на горњем месту и делови зидова с остацима фресака. Ту је било седиште Хумско-Херцеговачке, тада зване Требињске митрополије. У турско-млетачком рату Венецијанци су 1694. године светињу дигли у ваздух барутом.
Цркву је 1928. године обновио Никола Руњевац, Требињац из Америке. Велики препород манастир доживљава од 1992. године када, у тада ратом захваћено подручје, долази да столује епископ Атанасије Јевтић и та обнова траје до данас.
Остаци конака, келија, трпезарије, подрума и околног града и куле, стоје као сведоци историје ове тврђаве православља у старосрпској земљи Травунији, Захумљу и приморју, где су били апостоли Павле и Тит, браћа Кирило и Методије, и Свети Василије Тврдошки и Острошки, заштитник Херцеговине.
По рушењу овог манастира, многе светиње и драгоцености пренете су у манастир Савина и у недалеки метох – манастир Дужи. До Дужи пут води преко реке, старим путем за Дубровник и Херцег Нови. У њему свакога дана на молитву позива звоно, дар руске царске породице Романових. Ту су се некад молили и монаси који су побегли од Октобарске револуције. Они су страдали у Другом светском рату. У овом манастиру на међи истока и запада (од Дубровника је удаљен 15 километара), везе с царском Русијом почињу у 19. веку. Руски конзул Александар Гиљфердинг, пролазиo je овуда из Дубровника идући на Косово. У путопису описује и манастир Дужи. По повратку у Русију он је писао Марији Романовој, тражио да се поклони звоно за храм. Звоно је стигло и још је ту.
Манастир се налази усред храстове шумице. Највише су нас изненадили необично мали прозори и врата: посетилац мора добро да се сагне да би ушао у ћелију. Оваква градња је била последица страха од Турака. За њих су велики прозори и врата били обележје поноса и независности, па су их хришћани избегавали Људи су се навикли на ниска врата и увек кад прелазе праг куће, они се често и без потребе несвесно сагињу. Гиљфердинг је још записао: „Стојећи у храму манастира Дужи и слушајући богослужење и молитве окружен светом који на мене, туђина, гледа као на рођеног брата јер у мени види човека исте вере, нехотице сам се питао како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења одржао у крилу православне цркве.”
Овог пролећа на улазу у манастир дочекао нас је калуђер, јеромонах Теофил, настојатељ манастира Дужи, од кога смо чули много детаља. Сада је црква фрескописана уз помоћ Милана Пешута, добротвора ове светиња.
Пут кроз Попово поље водио нас је и до Мркоњића, родног места Светог Василија. На узвишењу, изнад пута на темељима његове родне куће, подигнут је манастир посвећен њему. У цркви се налазе мошти његове мајке Анастасије (Ане). Оне су ископане из гроба сеоске цркве Светог Николе испод магистралног пута за Мостар. У манастиру се налази старо дрво кошћела (јужни копривић) за које се верује да је из времена пре светитеља.
Упознали смо и Неђу Бошковића, црквењака, који нам је испричао да су овде долазили научници који су покушали да одреде старост стабла, али нису успели јер у шупљини, у средини, великој метар и четрдесет сантиметара, нема годова. „Село је због ратова два пута расељавано. Аустријанци су пробили цесту уз саму порту цркве светог Николе с гробљем и стећцима. На једном месту стално се пробијало сунце и један део је стално исијавао. Баш на овом месту, где ми стојимо 1937. године, мештанин Трипко Милутиновић, тада са својих 78. година, срео се с калуђером и дечаком на макадамској цести и они су га позвали да пође с њима до цркве, која је из 14. века, а око ње је тада била ливада. Калуђер му је казао да се ту налазе мошти мајке Светог Василија и позвао га да то прича народу. Трипко се сагао да целива то место, а кад се исправио, њих више није било. Ову причу је Трипко причао до смрти 1943. године. Тек 2023. ми смо пренели мошти у манастир”, испричао је наш саговорник. За разлику од великих и царских задужбина у Рашкој, светиње у Херцеговини су скромније, али управо у томе лежи њихова снага. Оне нису грађене да задиве величином већ да опстану – као што је и народ овде опстајао.
