Ово је лице жене која је 1992. године у Доњој Каменици код Зворника растргла дјетињство једног дјечака, а она се зове Елфета Весели. Била је припадница Армије БиХ и Косовка која је у туђу земљу донијела своју мржњу и претворила је у нож, у ватру, у посљедњи хладни поглед.
Слободан Стојановић имао је само једанаест година. Вратио се по пса, везаног пса који је лајао у пустом селу. То му је била једина „кривица“. Ни оружје, ни униформа, ни освета – само дјечачка љубав према животињи која није разумјела рат. А она га је чекала.
Монструозна Елфета Весели
Сијекла му је уши и распорила стомак. И на крају, изблиза, у главу. Као да није убијала дијете, већ симбол свега што мрзи. Свједоци су гледали. Неки су ћутали. Неки су се смјешкали. А Нaсер Орић, кажу, није ни трепнуо.
Деценијама послије тога, Елфета је шетала Швајцарском као „избјеглица“. Када је коначно ухапшена и изручена, правосуђе „државе БиХ“ јој је изрекло – тринаест година. Тринаест. За распарчано дијете. За крв која још вришти из земље. То није казна. То је порука: наши злочинци су посебни.
У КПЗ Тузла направили су јој посао у „хортикултури“ само да би имала право на годишњи одмор. Сваког мјесеца излази, шета Илиџом и Тузлом и дише слободан ваздух док Слободанова мајка Десанка и отац Илија леже у гробу – умрли од туге, не дочекавши ни трачак правде. А у затвору? Тамо је краљица.
„Да Бог да опет зарати, да опет идем у рат“
Српкиње и Хрватице које се усуде да се пожале на њено малтретирање – заврше у самици. Она пријети: „Да Бог да опет зарати, да опет идем у рат.“ Нико нема ни најмању намеру да је ућутка, јер она није обичан убица. Она је њихова. У дијелу муслиманске јавности и даље је хероина. Психопата са крвавим рукама постала је симбол отпора. То није лудило појединца. То је системска болест. Друштво које штити монструма и пљује на гроб невиног дјетета није друштво које тражи мир. То је друштво које га припрема.
Слободан Стојановић је Свети новомученик
Слободан Стојановић више није само жртва. Он је Свети новомученик доњокаменички. Његово лице – измучено, дјечачко, вјечно младо – стоји као оптужба против свих који данас ћуте или правдају. Ми не тражимо освету. Тражимо истину. А истина је страшна: убица се подсмијава. Систем јој кличе. А жртве још увијек чекају да неко, бар неко, каже – доста. Заборав је саучесништво.
