Достојанствен и благ, уроњен у унутрашњи спокој и мир, налик на дервиша чију је славу проширио комунистичком Југославијом, Меша Селимовић је био човек занимљивих контраста. Иако га многи замишљају као повученог мислиоца, он је волео брзу вожњу, фудбал, а због велике љубави остао је без партијске књижице и политичких ловорика.
Највећу личну трагедију, убиство брата, преточио је тек две деценије касније у роман „Дервиш и смрт“, који је освојио бројне награде и стекао статус књижевног ремек-дела. Занимљиво је да је рукопис овог романа, који се данас чува у породичним спремиштима, писан напоредо — пола латиницом, пола ћирилицом, открива Селимовићев унук Никола Момчиловић.
Родом из Тузле у Босни и Херцеговини, са дугогодишњом адресом у Београду, господственог држања, са наочарима и увек у уштирканим кошуљама, Селимовић је био и страствени навијач Црвене звезде. Према речима његовог унука, Меша је преминуо управо гледајући финале Светског првенства у фудбалу, 11. јула 1982. године.
Шекспировски мотиви у роману „Дервиш и смрт“
Селимовић представља изузетно интригантну књижевно-историјску фигуру, посебно због начина на који је обликовао своје најпознатије дело, уплићући више паралелних заплета.
Марија Терзић са Института за књижевност и уметност из Београда објашњава да се главни јунак, Ахмед Нурудин, као шејх (поглавар) текје мевлевијског реда, често посматра искључиво кроз исламски контекст. Међутим, сам Селимовић је наглашавао да му то није била примарна намера, већ је лик дервиша послужио као метафора за ум ограничен индоктринацијом.
„Та ограниченост може бити припадност партији, религији, било чему. Он је хтео да нагласи колико се човек припадањем једном систему у ствари отуђује од самог себе и сопствене људскости“, наводи Терзић.
Како је породична трагедија постала универзална књижевна истина
У темељима романа лежи потресно лично искуство писца — смрт његовог брата Шефкије, који је стрељан због баналног прекршаја који објективно није био злочин.
Шефкија Селимовић, најстарији брат и партизански официр, крајем 1944. године узео је кревет, ормар и столицу из Главне управе народних добара (ГУНД) како би опремио дом за супругу која се враћала из концентрационог логора. Изведен је пред преки суд и осуђен на смрт стрељањем — управо зато што је потицао из познате партизанске породице, како би послужио као пример другима. Из тог феномена човека који је „без кривице крив“ рођен је лик Харуна у роману.
Фасцинантно је да је Меша Селимовић чекао чак 22 године од овог трагичног догађаја да би га преобликовао у књижевни мотив. Његово објашњење било је да је чекао да горчина и туга избледе, како роман не би остао само локална, лична прича, већ како би се подигао на ниво универзалности, чиме је успешно избегнута патетика.
Паралела: Хамлет и Ахмед Нурудин
Истраживања показују невероватну сродност између Вилијама Шекспира и Меше Селимовића. У периоду када је писао Хамлета, Шекспир је изгубио оца и једанаестогодишњег сина Хамнета. И Хамлет и Ахмед Нурудин суочавају се са разорним личним губицима.
Упркос разликама између средњовековне Данске и отоманске Босне, оба дела дели заједничка црта идеолошког оквира који појединцу одузима право на слободну вољу. Психолошка критика и политички прагматизам спајају ова два дела, доказујући да писац из релативно мале културе може стајати раме уз раме са највећим именима светске књижевности.
Биографија и животни пут Меше Селимовића
- Младост и образовање: Рођен је у Тузли, 26. априла 1910. године. Занимљиво је да је похађао исту школу као и некадашњи патријах Српске православне цркве Павле. Након завршених студија књижевности на Филозофском факултету у Београду, радио је као професор у тузланској гимназији.
- Предавања у медреси: Пре Другог светског рата предавао је и у Бехрам-беговој медреси. Његови тадашњи ученици памте га као професора који је на часове долазио са фесом на глави и који их је детаљно научио граматичким везницима.
- Ратне године и хапшење: Током рата прикључује се партизанском покрету и постаје члан Комунистичке партије. Усташке власти су га заробиле, па је заједно са братом и сестром провео неколико месеци у самицама, у тешким оковима.
- Књижевни рад и каријера: Писањем почиње да се бави у касним тридесетим годинама. Аутор је бројних есеја, приповедака и романа: „Тишине“ (1961), „Магла и мјесечина“ (1965), „Дервиш и смрт“ (1966), „Тврђава“ (1970). Био је доцент Филозофског факултета у Сарајеву, директор Драме Народног позоришта, као и члан Српске академије наука и уметности (САНУ).
Меша Селимовић као један од оснивача листа „Ослобођење“
У августу 1943. године, у партизанском упоришту у селу Трнави крај Бијељине, Меша Селимовић се налазио као члан пропагандне јединице Агитпропа. Након успешног напада на Бијељину, партизани су из града изнели штампарске тигл-машине и све што је било потребно за покретање новина.
Тако је настало „Ослобођење“, лист са најдужом традицијом у Босни и Херцеговини. У првом броју, који је припремљен у импровизованој ручној штампарији, Селимовић је објавио чланак о православној цркви у Совјетском Савезу, користећи информације које је кришом хватао преко радио станица Москва и Слободна Југославија.
Због љубави и развода избачен из Комунистичке партије
Када је после рата у Београду упознао Дарославу Дарку Божић, жену која ће постати његов „добар дух“ и животни ослонац, Селимовић је већ био у браку и имао дете. Сусрет у његовој канцеларији био је љубав на први поглед. Млада и лепа жена очекивала је грубог, бркатог партизана са пиштољем, а затекла је насмејаног младића у чистој кошуљи.
Селимовић је због Дарке напустио породични дом, што је у то време крутог комунистичког морала изазвало озбиљан партијски скандал. Будући да је Меша био важна фигура покрета, у пролеће 1947. године заседали су комитети за културу, школство и науку Владе ФНРЈ како би расправљали о његовом покровитељству и приватном животу. На крају је избачен из Партије.
Да би започели нови живот, Меша и Дарка су продали готово све што су имали и возом, са мало хлеба и качкаваља, отишли у Сарајево. Тамо су добили ћерке Машу и Јесенку, а Селимовић је касније у својим мемоарима „Сјећања“ написао најлепше речи о својој супрузи:
„Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац… Она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, вјеровала у мене кад су сви сумњали.“
Занимљиво је да је Дарка била ћерка официра краљеве гарде и велики антикомуниста, док је Меша до краја остао убеђени левичар, али те идеолошке разлике никада нису утицале на њихову огромну међусобну љубав. Меша је након рата био атеиста и није практиковао муслиманске обичаје, али је редовно одлазио код ћерке и зета на православну славу.
Чији је Меша Селимовић? Идентитетско питање и српска књижевност
Питање националне припадности Меше Селимовића неретко се покреће у јавности, али стручњаци наглашавају да је такво „својатање“ често погрешно и политизовано.
Професорка Марија Терзић истиче да је дело Селимовића од фундаменталног значаја за српску културу. Иако не потиче из Србије, он се по личном убеђењу изјаснио као српски писац мухамеданске вере, што је званично забележено и у архиви Српске академије наука и уметности (САНУ). Међутим, књижевна критика наглашава да политичко својатање само унижава уметника и његову универзалну вредност.
Емотивни тренутак на телевизији уз севдалинку Јосипе Лисац
Да је Меша поседовао дубоку емотивност коју је претакао у своја дела, сведочи и чувено гостовање у емисији „Гост уредник“ 1975. године код хрватског новинара Доброслава Силобрчића.
Силобрчић га памти као невероватно скромног, благог и пристојног човека. Током те емисије, музичка гошћа Јосипа Лисац извела је традиционалну севдалинку „Омер беже“. Док је она својим специфичним гласом дочаравала дух прошлих времена, велики писац није могао да задржи емоције — расплакао се пред камерама, што је оставило неибрисив утисак на све присутне.
Страст према брзим аутомобилима и спортски дух
Поред књижевности, Селимовић је имао две велике свакодневне пасије: брзу вожњу и фудбал.
Љубав према брзини: Меша је отворено признавао да ужива у брзим и стартним аутомобилима. Пре пола века изјавио је: „Волим брзине. Појурио бих ја и са 120 на сат, али не да жена. Сметају ми спора кола“. Инсистирао је да његове ћерке положе возачки испит чим напуне 18 година, иако оне касније нису делиле ту његову возачку страст.
Фудбалска каријера: У младости је активно играо фудбал на позицији леве полутке у тузланском радничком клубу „Слобода“. Током студентских дана у Београду, поносно је носио дрес БУСК-а (Београдског универзитетског спортског клуба). Ова љубав према спорту пренела се и на породичне ручкове, где се редовно пратила и навијала Црвена звезда.
Самокритичност: „Био сам лош усмени говорник“
Упркос бриљантном стилу писања, Селимовић је у својим мемоарима открио велику дозу самокритичности, наводећи да је сматрао себе лошим говорником.
„На моју велику жалост, мада волим људе који лијепо причају, ја нисам умио да усмено испричам неки догађај колико-толико организовано… толико заплетем оно што хоћу да кажем, да се људи с чуђењем згледају. Послије сам увидио да способност причања и дар писања ријетко кад иду заједно.“
Његов унук Никола верује да је Мешу у говорништву спутавао карактер човека који једноставно не воли да се истиче нити да глуми, иако сви његови сачувани аудио и видео интервјуи звуче концизно, јасно и дубоко усередсређено.
Последњи дани српског књижевног великана
Иако је био члан покрета отпора и левичар по утицају, Меша Селимовић никада није био слепи послушник тадашње власти, због чега је његова породица сматрала да је неретко био скрајнут у културним круговима.
Његов унук Никола Момчиловић сећа се 11. јула 1982. године, дана када је писац преминуо. Породица се налазила на летовању у Старом Граду на Хвару, у кући без телефона. Вест о дединој смрти сазнали су преко ТВ Дневника, одмах након завршетка финалне утакмице Светског првенства у којој је Италија победила Западну Немачку. Писац је преминуо у свом дому у Београду након претрпљених неколико можданих удара, остављајући иза себе књижевно наслеђе које и данас инспирише читаоце широм Балкана.
