Европа поново учи језик оружја. После више деценија у којима је могућност великог рата на европском тлу деловала као далека прошлост, државе данас улажу стотине милијарди евра у модернизацију армија, развој војне индустрије и изградњу нових система одбране.
Континент који је након завршетка Хладног рата постепено смањивао оружане снаге и војне капацитете сада пролази кроз највећу и најскупљу војну трансформацију од краја Другог светског рата.
Стратешка реалност Европе драматично се променила. Оно што је деценијама представљало темељ европске безбедности – уверење да се велики сукоб може спречити дипломатским механизмима и сарадњом великих сила – више није неспорно. Рат у Украјини, растуће геополитичке тензије и све израженије супарништво светских сила вратили су питање одбране у само средиште европске политике.
Према све чешћим проценама безбедносних аналитичара, 2030. година представљаће једну од најважнијих стратешких прекретница за Европу. До тада неће бити пресудно само колико нека држава поседује тенкова, авиона или ракета, већ колико дуго може да одржи војну производњу, обезбеди резерве и истовремено сачува економску стабилност.
Источно крило НАТО-а постаје кључ европске одбране
Нова европска безбедносна архитектура више није заснована на једној линији одбране. Формира се сложен систем у којем различите државе преузимају различите улоге – од непосредне одбране источних граница НАТО-а до логистичке и индустријске подршке из западне Европе.
Најосетљивији део тог система представља источно крило Алијансе, које обухвата Финску, балтичке државе и Пољску.
Улазак Финске у НАТО 2023. године, а затим и Шведске 2024, значајно је изменио безбедносну слику северне Европе. Финска је у Алијансу унела више од 1.300 километара заједничке границе са Русијом, али и драгоцено искуство државе која је деценијама развијала концепт тоталне одбране и систем резервног састава.
Балтичке државе – Естонија, Летонија и Литванија – због ограничене стратешке дубине своју безбедност све више заснивају на сталном присуству савезничких снага, унапређењу инфраструктуре и могућности брзог пребацивања појачања.
Посебан значај има Сувалки коридор, уски копнени појас између Пољске и Литваније који раздваја Белорусију од руске ексклаве Калињинград. Војни аналитичари годинама га сматрају једном од најосетљивијих тачака европске безбедности, јер би евентуална блокада тог простора могла значајно да отежа повезивање балтичких савезника са остатком НАТО-а.
Пољска гради најмоћнију копнену војску у Европи
Најамбициознији програм војног јачања у Европи тренутно спроводи Пољска.
Варшава има циљ да изгради једну од највећих копнених војски на континенту, са око 300.000 припадника, док се за одбрану издваја приближно четири одсто бруто домаћег производа, што Пољску сврстава међу водеће чланице НАТО-а по висини војних издвајања.
Међутим, пољска стратегија није само војно, већ и политичко питање.
Док Варшава сматра да је дугорочна безбедност Европе незамислива без снажног америчког војног присуства, Француска све снажније заговара већу европску стратешку аутономију и независније одбрамбене капацитете.
Та разлика показује један од главних изазова савремене Европе. Иако већина држава подржава већа улагања у одбрану, не постоји потпуна сагласност о томе како би будући европски систем безбедности требало да изгледа.
Немачка поново постаје стуб европске одбране
Други носећи стуб европске војне трансформације представља Немачка.
После почетка рата у Украјини, Берлин је формирао посебан фонд вредан 100 милијарди евра за модернизацију Бундесвера, што представља највеће повећање војних улагања у послератној историји земље.
Иако немачке оружане снаге имају око 180.000 активних војника, суочавају се са недостатком кадрова и све мањим интересовањем младих за војну службу.
Истовремено, Немачка постепено преузима улогу главног логистичког центра европске одбране. У случају веће кризе, управо преко њене територије требало би да се пребацују велике савезничке снаге ка источном крилу НАТО-а.
Због тога Берлин интензивно улаже у модернизацију путне и железничке инфраструктуре, војних база и транспортних капацитета, како би омогућио брже кретање људства и технике широм Европе.
