Након прве познате српске династије Властимировића, на српски престо ступају Војислављевићи.
Њихово порекло је највероватније из Дукље, пошто су први владари из ове српске династије Свети Јован Владимир и оснивач династије травунски кнез Стефан Војислав били у блиском сродству.
У време власти једног припадника ове династије дукљанског српског кнеза Светог Јована Владимира, његов рођак Стефан Војислав управља као кнез Травунијом, српском кнежевином, чија се територија простирала од Дубровника и Требиња на западу, до Рисна и западне обале Бококоторског залива.
Темеље за успон ове породице можемо пронаћи у српској побуни против ромејске власти, око 1035. године, када српски великаши отпочињу борбу за већу независност, а на челу тог покрета видимо травунског кнеза Стефана Војислава, кога видимо и као наследника кнеза Дукље Светог Јована Владимира.
Војислављевићи су владали Србијом из Скадра, који је био престони српски град, док је покрајина Дукља постала центар тадашње Србије.
Војислављевићи су прва краљевска српска династија. Син кнеза Стефана Војислава, Михаило I, је постао први признати српски краљ 1077. године. Потврду његовог краљевског достојанства видимо, на пример, у писму римског папе Гргура VII, из 1078. године, у коме он ословљава српског краља Михаила као краља Словена: „Michaeli Sclavorum regi“.
Војислављевићи су такође успели у нечему што ниједној српској династији до 20. века није пошло за руком. Ујединили су све српске земље под једну круну, тако да није постојала ниједна друга српска државна творевина изван краљевске круне Војислављевића.
Када је 1081. године краља Михаила I наследио његов син Бодин (који је као краљ владао од 1081. до око 1100. године), на врхунцу своје владавине, краљ Бодин је из Скадра господарио свим српским земаљама, од Дукље и Травуније са Дубровником, преко Захумља, до Босне и Рашке. У његово време постојала је само Србија, под његовом круном и није било независног или полу-вазалног Дубровника или Босне или Травуније и сл. Све од српског простора што није било под ромејском или угарском круном, било је у Србији Војислављевића.
То ни Немањићима није пошло за руком јер је увек поред Србије Немањића, постојала (макар у вазалном односу) Дубровачка република или бановина Босна, као парадржавне српске творевине.
У време Војислављевића долази и до тектонске промене на европском континенту, Великог црквеног раскола з 1054. године, ког је изазвао римски папа Лав IX иступивши из Православне цркве.
Црквена подела, настала иступањем римокатоличанства, се преламала преко Србије Војислављевића у којој је, нарочито на Приморју, деловањем Дубровачке архиепископије постојао јак утицај западног Хришћанства, док су Драчка митрополија и Охридска архиепископија, којима су припадали остатак територије Србије биле чврсто на православним ставовима, одбацујући папске јереси попут Filioque.
Војислављевићи су и први насликани српски владари. Имамо ктиторски портрет краља Михаила у његовој задужбини, цркви Светог Михаила у старом Стону.
Један Војислављевић је и први самопроглашени цар јер је у устанку против Ромеја из 1072. године изабран за вођу покрета који је тежио обнови Самуиловог царства. Тада је српски краљ Михаило послао сина Бодина, заједно са 300 војника и српског војсковођу Петрила, у Призрен и Бодин је изабран за чело тог покрета, самопрогласивши се у Призрену за цара под именом Петар.
Војислављевићи су српском народу дали и првог српског свеца, Светог Јована Владимира, праведног и мирољубивог владара, чија је прича о љубави са његовм женом Косаром, ћерком бугарског цара Самуила, која је почела у заробљеништву када је Самуило освојио Дукљу око 1010. године, утамничивши кнеза Владимира, па све до његовог повратка на српски престо и мученичког погубљења од стране Самуиловог синовца Јована Владислава, заиста филмска.
И светородни Немањићи су блиски сродници Војислављевића.
Један од кључних догађаја у нашој историји се десио око 1083. године, када је српски краљ Константин Бодин Војислављевић (1081-1099) послао из Скадра у Рас браћу Вукана и Марка да управљају српском кнежевином Рашком. Управо је тај велики жупан Вукан (1083–1112) оснивач династије Вукановића, а бочну грану Вукановића представљају, ни мање ни више него, Немањићи, док се седиште српских земаља у тим годинама полако пребацује из Скадра и Дукље у Рас и Рашку. И управо тих година на власти у Расу све више јача Вукан, посредни родоначелник светородне династије Немањића јер од њега потиче Немањин отац Завида Вукановић.
Након краља Бодина, у историјским изворима видимо и његовог сина Ђорђа, као и унука, кнеза Михаила III који је владао око 1186. године али само уским приморским појасом у Дукљи. У међувремену ромејску власт је из српског приморја отерао сродник Војислављевића, српски велики жупан Стефан Немања, предавши управу над приморским областима свом најстаријем сину Стефану Вукану, који је управљао из Скадра.
Историјске и политичке тековине из времена династије Војислављевића неговане су и у Србији Немањића, а некадашња Србија Војислављевића се за време Немањића у изворима помиње као „старо краљевство“, односно „велико краљевство од прва“.
Некадашња престоница Србије Скадар више није у Србији, а већина припадника друге српске династије Војислављевића, су сахрањени у данас потпуно разрушеном манастиру Светих Сергија и Вакха у Скадру, на месту на ком се данас налази албанско римокатоличко гробље.
Од тог манастира и гробне задужбине Војислављевића остала је потпуна рушевина из које вире два зида. Њу модерни Албанци покушавају да затру и избришу сваки помен о боравку Срба на простору Скадра и Бојане. Прикажи мање
