Гост нове епизоде подкаста „Компас“ је др Владимир Вучковић, историчар, правник и писац из Ниша, аутор дела „Стара Србија и Македонија“ „Организација Српске православне цркве у новим крајевима Кнежевине Србије после Берлинског конгреса“, „Црква Св. Вазнесења Господњег у Великом Крчимиру“, „Нишка епархија“, „Ниш у Другом светском рату“, и више књижевних дела међу којима су и романи „Врана у пауновом перју“, „Сродне душе“, „Хроми“ и „Крај времена“. Добитник је и награде „Светосавски печат“ за збирку прича „Турски аманет“.
У разговору за „Компас“ др Вучковић отвара једно од најзанимљивијих геополитичких питања српске историје – однос Србије и Солуна. Он истиче да је „Солун стратешки најважнији град на Балкану“ и да је „природни правац развоја српске државе“ вековима водио ка југу.
Подсећа и на мало познату чињеницу да је српска војска 1912. године прва ушла у Солун, али да је град, услед сложених међународних околности, на крају припао Грчкој.
Границе Старе Србије се не могу разумети без српске културне баштине
Говорећи о Старој Србији, Вучковић наглашава да се њене границе не могу разумети без српске културне баштине. Као најбољи доказ наводи српске средњовековне светиње: „Погледајте само Дечане, погледајте Грачаницу, Љевишку, па све до Хиландара. То су средишта Српства и средишта српске културе. То су извори.“ Управо зато, сматра он, простор Јужне Србије представља једно од најважнијих средишта српског историјског и културног идентитета.
Посебан део емисије посвећен је борби за Македонију почетком двадесетог века, улози ВМРО-а и његовим каснијим везама са усташким покретом. Вучковић подсећа да су се поједине организације, иако идеолошки различите, окупљале око заједничког циља – слабљења српског фактора на Балкану.
У том контексту говори и о атентату на краља Александра, као једном од најзначајнијих догађаја међуратне Европе.
Судбина српских писаца Старе Србије
Једна од најзанимљивијих тема разговора јесте и судбина српских писаца Старе Србије. Према Вучковићу, многи од њих су након Другог светског рата систематски потиснути из културног памћења. Посебно место заузима Григорије Божовић, чији је књижевни опус деценијама био скрајнут и недоступан широј јавности.
Због тога Вучковић сматра да је данас неопходно поново откривати ауторе који су оставили драгоцена сведочанства о животу Срба на просторима Косова, Метохије и Македоније.
Олаф Брох и Србија
У емисији се такође говори и о Олафу Броху, норвешком слависти и великом пријатељу Србије, као и о ставовима европских државника према Србији након Првог светског рата. Вучковић подсећа на сведочанства по којима су водећи савезнички лидери у српској војсци и њеном руководству видели једног од главних победника Великог рата.
Посебно инспиративан део разговора односи се на мисао Исидоре Секулић о „гуслама и гајдама“. Цитирајући њену идеју, Вучковић подсећа да национална политика не може почивати само на ратничкој традицији.
„Да одложимо гусле и да пробамо са гајдама“, говорила је Исидора Секулић, мислећи на мудрију, помирљивију и стваралачку страну националне политике, на обнову живота и друштва, а не само на непрестану борбу.
На крају разговора, др Владимир Вучковић износи тезу која ће сигурно изазвати пажњу гледалаца: „Најбољи људски материјал нам стиже из динарских српских крајева, то је недвосмислено. Међутим, стратешки, историјски и природно је нама излаз према југу.“
О историји Старе Србије, Солуну, српској културној баштини, заборављеним писцима и великим геополитичким питањима Балкана – гледајте у новој епизоди подкаста „Компас“.
