Istorijske oblasti, Stara Srbija i prava Makedonija, postojale su u političkim planovima malih balkanskih država, ali i velikih evropskih sila od sredine 19. veka, pa do kraja Velikog rata. Srbija je posle Berlinskog kongresa, 1878. godine bila prinuđena da se okrene Jugu i na takav način spozna svoje prave državne i nacionalne interese.
Na prostoru Evropske Turske koji je obuhvatao i Staru Srbiju (Od Pljevalja, preko Prizrena do Demir Kapije i doline Strume) i prave Makedonije (od Demir Kapije, pa do ispod Soluna) sukobljavali su se važni interesi velikih sila – Rusije (stara ideja Velike Bugarske koja se prostirala i na Staru Srbiju i pravu Makedoniju), Austrougarske (Solun kao krajnji cilj, ali preko BiH, Novopazarskog sandžaka, Kosova, Metohije i Albanije) i Velike Britanije (održavanje Turske u tadašnjim granicama).
Srbi u Staroj Srbiji su pribegli odbrani kroz četovanje zbog teških nevolja. Nije to bilo iz strateških razloga, kako je to činila Bugarska pod zaštitom Rusije koja je i pomogla pri osnivanju VMRO. Mnogi viđeniji Srbi su stradali, a to se beskrajno nastavljalo i pretilo potpunom nestajanju (kroz ubistva i bugarizaciju).
Među Srbima koji su se organizovali bilo je učenih ljudi, sveštenika, učitelja i oficira, ali i običnih hrabrih, iskrenih i sposobnih mladića. Jedan od njih je i vojvoda Musa ili Kuzun komita – Jagnje komita, kako su ga zvali Turci.
Petko Ilić je rođen u Starom Nagoričanu, nedaleko od Kumanova, 1886. godine. Veoma mlad je počeo sa četovanjem, tako da se o njegovom detinjstvu malo zna. Učitelj mu je bio poznati vojvoda Jovan Stanojković Dovezenski iz sela Dovezena kod Kumanova. Petko je stupio u četničku organizaciju 1902. godine i učestvovao u Ilindenskom ustanku 1903. godine. Srpske čete su najpre prihvatile učešće u ustanku, ali su odustale od daljih borbi kada se saznalo da je to čisto bugarsko delo sa jedinim ciljem pripajanja Makedonije Bugarskoj.
Petko Ilić je bio fizički slab i suvonjav, pa su dugo odbijali da ga prime, pošto su čete bile sastavljene od prekaljenih i spremnih srpskih boraca. Kao mlad momak, uspeo je da se ubaci kod Naceta Velešanca. Ova četa je neslavno završila. Uništena je od bugarske organizacije VMRO.
Nace Velešanac nije dobro procenio ili nije imao dovoljno podataka, pa je četu odveo u bugarsko egzarhijsko selo Rudnik, gde je i stradala. Poubijani su svi iz čete na čelu sa Velešancem. Petko Ilić je zarobljen. Kao veoma mladog, nisu ga ubili, već sproveli u Sofiju na prevaspitanje, smatrajući da je kao Bugarin zaveden od srpske propagande.
Bugarski vojvoda iz VMRO, Krsta Lazarov piše da je četu Naceta Velešanca uništio Stevan Dimitrov sa svojom četom i to u Bašinom selu, a ne u Rudniku.
Nepoznat je razlog zbog koga je Krsta Lazarov izneo ove netačne podatke.
Istina je na sasvim drugoj strani.
Jedan od najpoznatijih Srba toga kraja, Veljko Mandarčević bio je srpski četnički vojvoda na Skopskoj Crnoj Gori. Pod uticajem bugarskog vojvode Bobi Stojčeva iz VMRO, kao i novca koji je dobio iz Sofije, Mandarčević je prešao na bugarsku stranu i promenio ime u Velko Mandarčev. Postao je vojvoda VMRO za Kumanovski kraj i Skopsku Crnu Goru.
Bobi Stojčev i Veljko Mandarčević (Velko Mandarčev) su na Preobraženje, 6. avgusta 1904. godine razoružali četu Naceta Velešanca. Uspeli su da prevare Naceta preko Velka Mandarčeva koji se predstavljao kao Srbin koji ima časne namere. Tada su pobijeni svi srpski četnici, osim Petka Ilića.
Pošto ga je Mandarčević (Mandarčev) poznavao odranije, smatrao je da zbog mladosti može biti prevaspitan u bugarskom duhu i vraćen na Skopsku Crnu Goru kao bugarski vojvoda. Možda je to moglo sa nekim drugim, slabijim, ali ne i sa Nagoričkim.
Petko Ilić je uspeo da pobegne iz Bugarske i domogne se Vranja. Vratio se u Nagoričane i priključio četi Pavla Mladenovića, poznatijeg kao vojvoda Čiča. Sa ovom četom, Petko je učestvovao u bici na Čelopeku, mestu blizu Nagoričana. Bitka se odigrala 29. aprila 1905. godine i bila je jedna od najvećih pobeda srpskih četa nad regularnom turskom vojskom i albanskim bašibozukom (albanske dobrovoljačke skupine, sastavljene od lokalnog stanovništva koje idu u borbu samo zbog pljačke).
Posle bitke, Pavle Mladenović je prešao u Srbiju, a Petko Ilić je ostao sa malo četnika na Kozjaku (Manasija Nikolić, Đoša Beljanovče, Koca Janković, Mihajlo iz Košine, Božin iz Otljana, Anđel iz Četiraca, Kostadin Kučkarevski i Denko Kumanovče). Pronašla ih je ih regularna turska vojska sa albanskim bašibozukom.
Bitka na Kitki je u narodnom predanju ostala različito upamćena. Po jednoj verziji, borba je trajala skoro ceo dan, sve dok Petkovoj četi nije nestalo municije. Polomili su puške da ne bi pale u ruke Turcima, (posebno je albanski bašibozuk voleo puške srpskih četnika). Petko i Jovan Stevanović iz Jačinca su pucali jedan u drugoga. Petko je ranjen u butinu, a jedini četnik koji je ostao živ bio je Kostadin Kučkarevski. Petko je pokušao da se skloni, a Kostadin je ubio trojicu turska vojnika.
Iduće noći, Petko je prebačen u Vranje na lečenje.
Po drugoj verziji, svi su se zagrlili, a u sredinu je bombu aktivirao Denko Kumanovče. Zna se da je borbu preživeo potonji vojvoda Koca Janković.
Po trećoj verziji, Petko je pre bitke na Kitki postao vojvoda i ona se odigrala posle bitke na Čelopeku (aprila 1905). Kosta Pećanac je Petka zvao Mladi Sinđelić, zbog ove aktivirane bombe u četničkom kolu. U srpskim krajevima, Žegligovu i Skopskoj Crnoj Gori živi spomen na ovu bitku. Teško ranjenog Petka, pronašla je Mara iz sela Kučkova, od naroda nazivana „vojvoda Mara Kučkovka“, najpoznatija žena u četničkoj organizaciji toga kraja. Ona ga je odnela kod dr Mihajla Šuškalovića koji mu je pružio prvu pomoć, a onda ga prebacio u Vranje. Koliko su legende išle daleko, može se videti i po priči kako je Petko Ilić poginuo, održan mu je četrdesetodnevni parastos, na koji se lično pojavio.
Sve ovo je samo približno istorijskoj istini. Treba razlikovati dve bitke na Kitki. Prvu je vodila osmočlana četa Petka Ilića aprila 1905. godine, a širi sukobi na Kitki, Petralici i Kozjaku bili su 31. maja 1905. godine. Ova druga bitka je bila ozbiljnija akcija turskih snaga i albanskog bašibozuka sa ciljem uništenja srpskih četa, koje su vodili Pavle Mladenović i Jovan Dovezenski. Ove iskusne vojvode uspeli su da izvuku svoje ljude iz obruča. Petko Ilić je učestvovao i u ovom drugom sukobu na Kitki.
Posle oporavka, Petko se vraća četovanju u svom kraju. Zvanje vojvode dobio je novembra 1906. godine i to za prostor Skopske Crne Gore. Planirano je i da bude veza između dva gorska štaba. Brzo je postao popularan. Skroman, hrabar, dobar organizator, uživao je poverenje, kako stanovništva, tako i četnika ostalih četa, čak i nekih turskih činovnika.
Srbi su ga oslovljavali sa Gospodine vojvodo, a zbog lepote Moma vojvoda. Vodio je računa o moralu svojih četnika, ali i stanovništva. Posebno je teškim kaznama kažnjavao silovanja. Uveo je 25 batina za članove srpskih porodica žena koje siluju Bugari i Arnauti, zato što ih nisu čuvali.
Konspirativno ime u četničkoj organizaciji bilo mu je i vojvoda Musa.
Petko je imao smisla i za širenje nacionalne svesti, prosvete i kulture među srpskim stanovništvom. Prirodno inteligentan, brzo je uočio da su prosveta i kultura najmoćnije za očuvanje nacionalnog identiteta. Iz Srbije je donosio knjige i delio ih učiteljima i sveštenicima. U selima gde je bugarska propaganda bila jaka držao je govore u kojima je objašnjavao da je Srbija njihova matica, da su oni hrišćani, ali i Srbi. Svaki govor je završavao rečima o skorom oslobođenju.
Jedna od najpoznatijih bitaka srpskih četa protiv bugarskog VMRO odigrala se 9. juna 1907. godine na Drenovu. Jovan Grković Gapon koji je napisao i komponovao pesmu Spremte se spremte je 1909. godine u Beogradu na skupu Srba iz Stare Srbije i Makedonije pomenuo i Petka Ilića kao učesnika ove bitke. Gapon je bio učesnik borbi u Drenovu.
Početkom 1908. godine, Petka Ilića pominje i Vasilije Trbić u pripremama za napad na selo Sopište kod Skoplja. Zauzeli su ga Bugari posle zločina koji su izvršili nad Srbima ovog sela. Vasilije Trbić i Sava Grmija su trebali da napadnu sa jedne, a Petko Ilić sa druge strane, preko Vardara. Pokušaj su osujetile turske snage.
Posle Mladoturske revolucije 1908. godine, srpske čete su se predavale u Skoplju. Petka Ilića je Turcima predstavio srpski konzul u Skoplju, Živojin Balugdžić i to kao šefa Gorskog štaba srpskih prekovardarskih četa. On to nikada nije bio, već je komandovao četama u Skopskoj Crnoj Gori. Niski rast i poprilična mladost vojvode Petka, zapanjili su Turke, koji su ga odmah nazvali Kuzun – Jagnje komita.
Na početku saradnje sa Mladoturcima, videlo se da to nije išlo kako treba. Srpske čete su predavale oružje u Skoplju, dok su Bugari i Grci u Solunu i Velesu slobodno nosili oružje. Zbog toga je Srbima vraćeno oružje. Petko Ilić je bio član petočlane delegacije koja je 20. avgust 1908. godine pregovarala sa Mladoturcima u Solunu (Petko, Babunski, Gligor, Trbić i Koca Janković iz Drenovca). Zaključeno je prijateljstvo dva naroda – srpskog i turskog i završen je proces legalizacije srpskih četa.
Petko Ilić se vratio u Staro Nagoričane, oženio se Dostanom i pokušao da vodi miran porodični život. Mladoturci su nastavili sa pritiscima na Srbe, a Bugari nisu ni prestajali sa maltretiranjem srpskog stanovništva. Zbog svega toga, Petko je obnovio četovanje 1910. godine.
Podaci o njegovoj smrti, takođe su na nivou mita.
Po jednoj istorijskoj verziji, vojvoda Petko je u proleće 1912. godine došao u selo Stracin. To mesto je tada bilo uporište Bugara. Otpočela je borba i Petko je, navodno, pokušao da uđe u kuću nekog domaćina. On se zaključao u podrumu, odakle je iz puške opalio u Petka Ilića. Vojvoda je poginuo i odmah je sahranjen na Kozjaku.
„Saranite me pored granicu, da gledam čete kako proodiv“, poznata je njegova rečenica na samrti.
Istina je, međutim, da je sahranjen u porti manastira Sv. Pantelejmona u Lepčincu.
O njegovoj smrti, takođe nema nedoumica. Petko Ilić je krenuo ka Stracinu 4. marta 1912. godine, pošto je čuo da se tamo ulogorila bugarska četa. Imao je ideju da zauzme selo, bugarsko uporište i tako obraduje vojvodu Vuka, šefa Gorskog štaba. Selo je većinski bilo srpsko, ali su ga bugarske komite zauzeli i držali, terorišući Srbe. Preko srpskog prvaka Mitka Milenkovića, Petko je povratio mahale, osim jedne u kojoj su se utvrdili Bugari. U borbi za tu mahalu, Petko je teško ranjen i od toga je umro.
Posmrtni ostaci su iz manastira Lepčince preneti 1923. godine u Staro Nagoričane. Deset godina kasnije (1933), podignut mu je spomenik, osveštan 1937. godine.
Bugari su ponovo okupirali Staru Srbiju i Makedoniju 1941. godine, tada kao saveznici nacista i Hitlera. Pokušali su da sruše spomenik Petku Iliću, tako što su ga minirali. Deo se obrušio i ubio jednog bugarskog vojnika.
Posle Drugog svetskog rata, komunisti su krenuli sa realizacijom ideja sa Četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu iz 1928. godine, koji je poznat po radikalnim političkim stavovima o nacionalnom pitanju. To je značilo stvaranje Republike Makedonije u okviru Jugoslavije. Nova tvorevina je nastala na ideologiji KPJ koja je na tom prostoru od svoga nastanka sarađivala sa Bugarima iz VMRO.
Zabranjeno je pominjanje srpskog imena, a kamoli obnova spomenika Petku Iliću.
Ništa nije promenjeno ni kasnije, dobijanjem državnosti Mekedonije. Veruje se da je uspela zajednička komunističko-bugarska propaganda da se narod oko Vardara ubedi da Srbi tamo nisu ni postojali i da su okupirali tu oblast 1912. godine. Ono što je bilo poražavajuće je i odnos Srbije prema tome. Kao da se radilo o nekoj oblasti na drugom kontinentu. U poslednje vreme postoje mali pomaci. U kosmopolitskom Beogradu, Petko Ilić je dobio ulicu i to na Vračaru. Doduše, mnogo pre njega, ulicu je imao i Goce Delčev, vođa bugarske terorističke organizacije VMRO, čiji je jedan od ciljeva bio i poništavanje svega srpskog u Staroj Srbiji i pravoj Makedoniji (Georgi Nikolov Delčev, Bugarin iz Kukuša, vođa jednog krila VMRO koje se zalagalo za autonomiju Makedonije i Trakije i njihovo prisajedinjenje Bugarskoj po modelu Istočne Rumelije iz 1885. godine).
Život i stradanje vojvode Petka Ilića Nagoričkog je simbol borbe za tadašnje srpsko nacionalno oslobođenje i ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom. Značajno je i to što je njegova ličnost bila poprilično svestrana. Još kao mlad, shvatio je da se identitet jednog naroda brani i čuva kulturom, prosvetom, verom i duhovnošću, a tek na kraju oružanom borbom. Zbog zasluga koje je nesebično učinio Otadžbini, Petko Ilić Nagorički pominjaće se dok postoji srpsko nacionalno biće.
