Више од две и по деценије после НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, Владимир Путин поново је вратио 1999. годину у средиште расправе о томе ко је, после Хладног рата, имао право да поставља правила међународног поретка.
Говорећи на пленарној седници Међународног дискусионог клуба „Валдај“, руски председник није се задржао само на критици НАТО интервенције. Југославију је употребио као полазну тачку за ширу тезу: да је управо крај Хладног рата, а затим и употреба силе без одлуке Савета безбедности УН, означио почетак периода у којем су западне силе, према његовом тумачењу, почеле да делују са уверењем да су ограничења међународног система све мање обавезујућа.
„Како је све почело? Нападом НАТО-а на Југославију“, рекао је Путин, постављајући питање које је у његовом излагању имало шири смисао од самог подсећања на рат из 1999. године.
„Да, сукоб је био тежак. Али да ли је заиста било неопходно покренути војне операције на територији независне државе у срцу Европе без одобрења Савета безбедности УН? Да ли је било неопходно почети бомбардовање главног града, Београда?“
Управо у овим питањима налази се основа Путинове аргументације. Он НАТО интервенцију не представља као издвојену епизоду хладноратовске историје, већ као тренутак који је, по његовом виђењу, показао да се однос према међународним правилима променио.
„Све им је дозвољено“
Путинова оцена да се Запад након распада Совјетског Савеза понашао као да му је „све дозвољено“ представља централну нит његовог тумачења постхладноратовског периода.
Према његовој логици, проблем није само у одлуци да се употреби војна сила против Југославије, већ у принципу који је, како тврди, тиме успостављен.
„Ако је нешто дозвољено једнима, онда је дозвољено и свима осталима“, рекао је Путин, описујући последицу онога што види као постепено урушавање дотадашње равнотеже.
Та реченица је важна за разумевање ширег руског погледа на међународне односе. Москва већ годинама своју критику западне политике не заснива само на појединачним потезима САД и европских држава, већ на тврдњи да су после распада Совјетског Савеза створени двоструки стандарди у примени правила.
У Путиновом тумачењу, Југославија је била један од првих великих случајева у којима је та промена постала видљива.
Према његовим речима, међународни систем успостављен после Другог светског рата почивао је на равнотежи снага. Распад Совјетског Савеза ту равнотежу је, како тврди, суштински променио.
„Защо бисмо се ми придржавали тих правила? Сада ћемо сами кројити правила која нам одговарају, како год пожелимо, како бисмо остваривали своје интересе на међународној сцени. И то је било то – почео је процес. Корак по корак“, рекао је Путин.
У тој интерпретацији, деведесете године нису само период у којем је Русија изгубила део некадашње геополитичке моћи. Оне су за Кремљ и пример како је та промена снаге омогућила Западу да све више обликује међународни систем према сопственим интересима.
Зашто је у тој причи важан Борис Јељцин?
Путин се у свом излагању вратио и на Бориса Јељцина, што његову причу чини још занимљивијом. Јерљцинова Русија је деведесетих настојала да односе са Западом гради на сарадњи, а Путин данас тај период представља као време у којем Москва није одбацивала договор са западним државама.
Подсећајући на кризу у Југославији, Путин је рекао:
„Сећам се како је Борис Николајевич Јељцин покушавао да се договори у вези са Југославијом, да реши разна питања и како је истицао да свакако треба уважавати тежње народа који живе на тој територији, али да то треба учинити мирним путем.“
А затим је додао:
„Међутим, ништа га нису слушали, радили су шта су хтели, користећи силу.“
Овде се види још један важан елемент Путинове аргументације. Он не представља руско-амерички и руско-европски сукоб као нешто што је настало последњих година, већ га смешта у много дужи процес.
Према тој интерпретацији, Москва је деведесетих покушавала да своје интересе заштити преговорима и сарадњом, али је НАТО интервенција показала да се њен глас не уважава када се супротстави одлукама водећих западних држава.
Историјски посматрано, то је једна од кључних тачака спора око наслеђа 1999. године. Западне државе су интервенцију образлагале потребом да се зауставе насиље и хуманитарна криза на Косову, док је Москва инсистирала на томе да се војна сила не може легитимно употребити без одговарајућег одобрења Савета безбедности УН.
Путин данас тај спор користи као део много шире приче о легитимитету међународног поретка.
Од Југославије до „позиције силе“
Најважнији део Путиновог излагања долази када последице интервенције више не ограничава на Балкан.
Према његовом тумачењу, после Југославије уследио је низ потеза у којима се међународна политика све више заснивала на различитим облицима притиска.
„Сваки наредни корак представљао је вид притиска – било војног, економског или финансијског. Све се то своди на деловање са позиције силе“, рекао је руски председник.
Тако се 1999. година у Путиновој интерпретацији претвара у својеврсну прекретницу. Југославија више није само пример НАТО интервенције, већ прва карика у низу догађаја који су, како тврди Москва, довели до данашњег сукоба различитих концепција међународног поретка.
Једна страна тај период може посматрати кроз призму хуманитарне интервенције и покушаја да се заустави насиље на Косову. Путин га, међутим, посматра кроз питање преседана: ако је употреба силе могла да буде оправдана без одлуке Савета безбедности УН у једном случају, шта је онда спречавало друге државе да исти принцип примене касније?
Управо ту се његова прича о Југославији повезује са данашњим односима Русије и Запада.
Зашто Путин и данас говори о 1999. години?
Позивање на Југославију у оваквом контексту има и јасну политичку функцију у руском наративу о свету после Хладног рата. Кремљ њоме настоји да покаже да садашњи спорови са Западом нису настали изоловано, нити да су последица само новијих криза.
Према Путиновој верзији догађаја, корен проблема лежи много дубље — у тренутку када је нестала биполарна равнотежа, а један центар моћи добио могућност да у већој мери одређује правила међународних односа.
Зато је реченица „Како је све почело? Нападом НАТО-а на Југославију“ више од историјске констатације. Она представља почетну тачку једног политичког објашњења света какав Путин види данас.
У том објашњењу, Београд 1999. није завршетак једног балканског сукоба, већ симбол ширег процеса: преласка са поретка који је почивао на равнотежи великих сила ка поретку у којем је, према руском тумачењу, однос моћи све више одређивао границе онога што је у међународној политици дозвољено.
И управо зато се Путин, када говори о данашњем светском поретку, поново враћа на Југославију. За Кремљ, питање није само шта се догодило 1999. године, већ шта је тај догађај показао о правилима која су требало да важе за све.
