Наслов књиге „Папирна збрка“ Миодрага Даниловића (Графопринт, 2026), приповетке подељене на насловљена поглавља и самостално објављена, односи на гомилу медицинских налаза приповедача који је нетом оперисан, али и на збркан скуп сећања, успомена, које теже да буду записане, које приповедач не жели тиме просто да сачува, него и да се суочи с њима, колико год до безнадежно и залудно изгледало.
Приповедач, који самоиницијативно и пре времена напушта болницу лута градом суочавајући се са својим отеловљеним успоменама или њиховим утварама, на себе гледа као на писца, који додуше до сада није објављивао. Ипак, то га не спречава да има своје виђење писања и списатељског позива, где преферира литературу у којој се „ништа не збива“, усредсређену на „свагдашње“ и „конкретно“, где ефекти („жонглерај и глуматање“) могу служити само томе да привуку „неискусног читаоца“, а чији је циљ „трагање за неким ширим оквиром у који ћу да сместим прозаичност свог битисања“.
Приповедање у овој књизи заиста почиње конкретно, везујући се за конкретно искуство, телесност и предметност, уз поетизацију и рефлексивност, који брзо прелазе у ониричност и назнаке фантастичног, да би се на крају показале као алегорија о целини човековог живота, његовом суочавању са самим собом и путу ка самоспознаји. Ова самоспознаја подразумева ослобађање од свог идентитета као пацијента, као и других уобичајених грађанских облика идентификације, у чему само писање има значајну улогу, као његова рефлексија, али и подстицај, односно као представљање пута самоспознаје колико и важан део тог пута, без кога пута можда не би ни било.
Ова невелика књига, до које је аутору очито веома стало и у који је унео своја искуства и трагања, таквим поступком заиста проширује, односно налази „шири оквир“ за смештање појединачног како егзистенцијалног, тако и списатељског искуства. Њен сетан, па и тмуран тон освежен је самосвешћу, хумором и игривошћу, а њен спој готово записничарске конкретности и литерарне стилизације изведен је на особен и мотивисан начин.
