Нови албум НФЛ Матеје (Матеја Пантић) састоји се из чак четрнаест песама, које су, како сам аутор напомиње, „фристајл, то јест нису писане“, већ представљају „неконтролисан ток мисли“. На албуму „Никад гори“, како је у једној песми речено, Матеја је „престао да кроти то лудило“, па се и његов наслов може схватити иронично, најављујући рез ка слободнијем, мање контролисаном и мање сређеном изразу, али и макар делимични повратак ауторовим коренима у групи Клик 32, која је својевремено изазвала извесно згражавање јавности због песме „Варим доп“, а још више због спота који ју је пратио.
Промена је Матеји очито требала, како због привлачења шире публике, како и због унутрашњег – стваралачког и личног – ослобађања. Ипак, као што овде не треба очекивати цитирање Ернста Јингера или помињање исихазма, чему је млади репер повремено био склон, тако ме треба очекивати ни неку већу дозу провокације, нарочито с обзиром на мерила реп музике.
Наравно, има овде инсистирања песничког гласа на томе како је „хладан као лед“, опасан, како му требају паре, на сопственом лудилу („бићу луд овако док не умрем“), али има и самоувида, од сагледавања свог живота и избора као коцке, благо провученог мотива двојника, борбе са самим собом („против себе сам се бунио“), али и уверавања како никада не би продао душу, како код њега „нема лажи и глуме“, а што је најважније и уверења да „мене чува Господ“ и жеље да други „и сами виде светла“. Укратко, и овде је ненаметљиво присутна својеврсна „фаустовска“ тематика, иначе прилично присутна у нашем младом репу, са ауторима попут Клинца, Танатоса или Boxidara, коју је Матеја раније углавном превладавао примесама монашког и витешког етоса, који су битно бојили његово виђење света.
Ипак и овде се на стих о уверености у Божију заштиту надовезује онај који каже „отворио сам душу, погледао кроз прозор“), дакле о томе да се тек отворене душе, обасјане Божијим благословом, правилно могу сагледати свет и људи, као како у животу, тако и у песништву и музици.
Матеја Пантић је озбиљан, радан и дисциплинован човек, за његове године солидно изграђеног карактера, заинтересован за друге људе и спреман да помогне и подстакне, понекад, рекло би се, разапет између својих уметничких и духовних тежњи и изражајних и комуникацијских образаца музике којом се бави, до које му је веома стало и која је битан део његовог идентитета.
Албум „Никад гори“ изражава његову потребу за проширењем и ослобађањем комуникације са својом младом публиком, али и са самим собом, како се озбиљност, усредсређеност и усмереност не би претвориле у затвореност, како пред другима, тако и пред самим собом.
Неке песме, нарочито последње две („Тако иде то“ и „Добро време“), отварају можда пут ка неком будућем развоју који би се везивао за конкретна искуства, наративност и екслицитније изражавање емоција, и који би нам отворио још јаснији поглед у богат унутрашњи свет овог младог човека, а и њега отвориле га још богатијем унутрашњем развоју.
