Могло би се рећи да је једна од темељних антрополошких константи повезаност смрти и сећања. Човек хоће да његово напуштање овога света и живота не буде пуко ишчезнуће и нестанак, да не буде ништење свега што је био и урадио, већ нешто што заокружује његов живот и даје му некакав смисао.
Сећање је важно и за оне који су верујући и за оне који нису. Они који не верују у загробни живот наду полажу у траг који су оставили у људима, друштву, култури, док верујући рачунају на молитвено сећање, које не неки начин може утицати на њихов живот после живота.
За хришћанског верника је молитвено и литургијско сећање свакако најважније, али он не може да занемари ни важност емотивног аспекта сећања, потребног људима који остају за њим, као и важност континуитета и узора за живот заједнице, које нужно рачуна на сећање.
Чак и клишеи и општа места, попут оних да неко жели да га памте као доброг човека или да о покојнику треба говорити само најлепше, сведоче о дубини људског односа ка смрти и њеној повезаности са сећањем. Ако ме памте као доброг човека значи да сам оставио неки светао траг у људима, да им мој пример може бити подстицај да се и тако може живети и да је заправо тежња ка добру циљ и смисао наших живота, можда сам онај образ Божији у нама.
Иза фразе да о покојнику треба говорити само најлепше може да се крије лицемерство и сујеверје, али она пре свега открива свест о томе да је бесмислено осуђивати умрле, који више не могу да се мењају и покају, тако да наша критика не може више имати потенцијално оправдан корективни учинак. Да су они сада пред Богом, као што ћемо и ми то бити, јер је смрт једина извесност наших живота.
Поред жеље да га се сећају људи, хришћанин се моли и за то да га се „сети“ Бог. То не значи да он мисли како Бог може бити забораван, па га треба вући за рукав, него заправо подразумева нашу отвореност и спремност да примимо Божију милост.
Не можемо волети смрт, али пошто морамо проћи кроз њене вратнице, јер такав је овај (пали) свет, надамо се да она за нас неће бити ишчезнуће, анихилација, цркавање, него пут ка животу вечном, који се у људским категоријама не може осмислити другачије него рачунајући и на сећање, као пре свега Божије, али и људско, наших браће и сестара са којима делимо исту људску природу и образ Божији према ком смо створени, а на који никада не бисмо смели да заборавимо. Јер ако то заборавимо, о каквом сећању уопште можемо да говоримо, а још мање да му се надамо?
Заборављајући образ Божији у нама заборављамо на Бога, као и нашу повезаност са другим људима, па како онда можемо да се надамо било каквом Божијем или људском сећању? Дакле, да би нас се сећали, морамо да се сећамо и ми, а истинско сећање је љубав.
Владимир Коларић за Компасинфо
