Aleksandar Šmeman na jednom mestu u svom „Dnevniku“ piše: „Uvek se rastužim kad se susretnem sa ljudima bez smisla za humor, koji su često napeti i vrlo lako ih je uvrediti. Ako treba da budemo ‘kao deca’, to je nemoguće bez smeha. Ali i smeh je deo palog čoveka i on može biti demonski. Međutim, kada je reč o ‘idolima’, smeh je zdrav, jer dozvoljava da ih vidimo u toj perspektivi.“
Većina nas se uverila koliko su sujetni ljudi neduhoviti, i koliko smo sami neduhoviti u trenucima kada nas obuzme ova strast. Jer sujetan čovek možda može da se našali samo na tuđi račun, kako bi istakao svoju superiornost, ali ne i na svoj, jer je on sam sebi „idol“, a taj idol je najgori od svih.
Zato su sujetni ljudi toliko dosadni. Koliko je samo teško merkati svačiju reč, za svaku šalu podozrevati da je uperena protiv vas, a koliko je opet teško imati posla sa takvom ljudima, sa kojima se komunikacija pretvara u „hod po jajima“ i kao da na leđima nosite džak pun kamenja.
Sujeta je tako predvorje dosade, a ova opet učmalosti, samim tim malodušnosti, prekidanja veze sa živim životom, jedna siva egzistencija uprkos eventualnom spoljašnjem sjaju ili bilo kakvoj pozi i društvenoj poziciji.
Takođe, kako Šmeman kaže, smeh može biti i „demonski“. On je to kada se rugamo i podsmevamo drugima, ali to može biti i smeh očajanja i očajnika, ne šala na svoj račun, nego nezdravo izrugivanje nad sobom. Nije malo onih koji su se smejali neposredno pred samoubistvo.
Pravi smeh je izraz radosti i ljubavi i nikad nije znak uzdizanja nad drugima, nego glas duha koji nas povezuje, otvaranje jednih za druge, i ka tajni života u Gospodu.
Ukratko, ono što Šmeman u istom tom „Dnevniku“ opisuje kao „prisustvo svetlosti i dobrote“, osećanje „večnog prisustva celovitosti i života“ i „potpune izvesnosti da je čovek sposoban da bude sa Bogom“.
Vladimir Kolarić za Kompasinfo
