Александар Шмеман на једном месту у свом „Дневнику“ пише: „Увек се растужим кад се сусретнем са људима без смисла за хумор, који су често напети и врло лако их је увредити. Ако треба да будемо ‘као деца’, то је немогуће без смеха. Али и смех је део палог човека и он може бити демонски. Међутим, када је реч о ‘идолима’, смех је здрав, јер дозвољава да их видимо у тој перспективи.“
Већина нас се уверила колико су сујетни људи недуховити, и колико смо сами недуховити у тренуцима када нас обузме ова страст. Јер сујетан човек можда може да се нашали само на туђи рачун, како би истакао своју супериорност, али не и на свој, јер је он сам себи „идол“, а тај идол је најгори од свих.
Зато су сујетни људи толико досадни. Колико је само тешко меркати свачију реч, за сваку шалу подозревати да је уперена против вас, а колико је опет тешко имати посла са таквом људима, са којима се комуникација претвара у „ход по јајима“ и као да на леђима носите џак пун камења.
Сујета је тако предворје досаде, а ова опет учмалости, самим тим малодушности, прекидања везе са живим животом, једна сива егзистенција упркос евентуалном спољашњем сјају или било каквој пози и друштвеној позицији.
Такође, како Шмеман каже, смех може бити и „демонски“. Он је то када се ругамо и подсмевамо другима, али то може бити и смех очајања и очајника, не шала на свој рачун, него нездраво изругивање над собом. Није мало оних који су се смејали непосредно пред самоубиство.
Прави смех је израз радости и љубави и никад није знак уздизања над другима, него глас духа који нас повезује, отварање једних за друге, и ка тајни живота у Господу.
Укратко, оно што Шмеман у истом том „Дневнику“ описује као „присуство светлости и доброте“, осећање „вечног присуства целовитости и живота“ и „потпуне извесности да је човек способан да буде са Богом“.
Владимир Коларић за Компасинфо
