Када видите да се збирка поезије зове Црна доксологија (Поетикум, 2026), оправдано је забринути се, јер то може да вам мирише на претенциозност. У реду, ауторка је теолошки образована, то брзо схватите док читате песму по песму, чак и ако нисте информисани о подацима из њене биографије. Али да ли је то довољно за поезију, кад већ, свакако, само по себи није препрека?
Ту долазимо до питања шта је довољно за добру поезију, а на то одговора тешко да може бити. Али га, нарочито кад имамо овако и тематски и реторички амбициозну литературу пред собом, обично везујемо за појмове попут истинитости, искрености, проживљености. То, укратко, подразумева не да песник пева о неким већ утврђеним истинама, илуструјући их. описујући их или устиховљујући, него да трага, да сведочи о ономе што је доживео и проживео, користећи сав њему доступан изражајни репертоар како би то своје искуство, свој доживљај, своје трагање пренео, учинио појмљивом. А када је уметнички текст у питању, то никада није појмљивост која се може без остатке пренети и превести на било који други језик или свести на било коју дефинисицију или формулу, већ је се може сведочити само тим и тим текстовима, на свим нивоима на којима они делују.
Изражајни репертоар који Уна Радовић у овој збирци користи сложен је, разноврстан и експресиван и рекао бих да се примарно може разврстати на три реторичка регистра: богословско-философски, архајски и декадентски. Први је ту да артикулише искуство, некада полемички и интерпретативно, а готово никада механички и илустративно. Други је ту да сугерише архајско, подсвесно, па и родно, оно о нама ирационално, мукло и готово безгласно. Трећи, можда најнеобичнији и најмање очекиван у споју са прва два, носи декадентски багаж културне самосвести у спрези са свешћу о пролазности и условности свега овоземаљског, па и свих друштвених, идентитетских, културних и било каквих форми које би да регулишу целину нашег личног, колективног, па и историјског искуства.
Логосност и трансцендирајућа усмереност богословско-философског регистра у овој поезији се не раздваја од архајског, чак хтонског, оног у шта делује да логосност нема и не може имати приступ. Такође, она се не раздваја од телесног, чак плотског и путеног, не само пропадљивог и пролазног, него и страственог, безмало греховног. Најзад, не раздваја се ни од смрти, труљења, болести и сваког зла нашег овоземаљског постојања.
У том смислу је ово литература немира и трагања, чак пре разцепљености него амбиваленције, која снажно изражен и богословски освешћен и артикулисан порив за Богом и спасењем никако не сагледав без свести, чак уроњености у овоземаљско, у смрт и греховно, али и истовремено уз наглашавање и преиспитивање оног „ја“, које неће и не може да прихвати ништа здраво за готово и које жели да прихвати само оног Бога и оно спасење које ће сачувати то „ја“. Прочистити га и преобразити, али сачувати га као „ја“, као јединствену и непоновљиви перспективу и искуство, животни трептај, који би имао значај и „са оне стране“, у веку будућем, који не би требало да доводи до заборава, него до рађања и обнављања сећања на право и истинско „ја“, које је право и истинско само онолико колико је са Христом и у Христу, што опет подразумева и Крст и Голготу.
Песнички глас пева како га је Бог „посадио“ у пустињу баш зато што је знао да ће бити „жедна воде“, како би њена вода била „име Његово“. Бог је „несташан“ и „скрио“ се у њеном „лудилу“ и позвао је да „одатле пева“ о Њему. Бог се, дакле, усељава у песника, у његово „лудило“, односно његову особеност, његову неспособност да ствари сагледава схематски и „као сви“, како би онда песник певао о Богу. Песник пева тек када се Бог усели у њега, али не пева то Бог о себи, него ипак песник, али под условом да прихвати своје „лудило“, односно свој глас, а не хорски глас племена, традиције, идеологије, под којој год се обликом она појављивала, па макар тај облик био и богословље.
Песме је, ако не молитва, онда је надахнута њоме, произилази из њеног искуства и њему је слична, јер подразумева самоумањење, свест о сопственој маленкости, чак страху – и пред светом и пред својим страстима и пред невидљивим, као и о томе да је „Младенац у нашем свету тужно копиле“. Можемо истински да се молимо, па и да певамо, када схватимо да Младенац није од овога света, да га свет никад истински неће и не може прихватити, колико год то симулирао, кроз идеологије, колективне заносе, обичајност, традицију, па и – опет – теологију.
„Олује срца“ могу да успоставе „ново небо“, мада је то увек неизвесно; ипак једино оне могу то истински покушати и досегнути, та разлику од клишеа, лицемерја, формалних знања и непреживљеног слеђења било ког ауторитета. На крају крајева, ни Младенац нас не позива на то да га слепо следимо, већ да га примимо у себе, у своје срце и одатле разговарамо и делујемо са Њим, Њиме и у Њему, заједно тежећи ка Оцу.
Свет овај због свега тога није дом, а Бог је дом само „болеснима“, онима који нису сасвим у овом свету, који су свесни тога да му сасвим не припадају и да он није њихов прави дом. А ми дом, осим страстима и демонима, можемо бити само ако срце отворимо за Бога и друге, ако оно постане „гробница“ свих наших залудних надања и прохујалих љубави, које не одбацујемо, него их слажемо у себи, утврђујући свест о нашој непотојаности, која нам омогућава да боље разумемо и доживимо непостојаност других, не осуђујући их. И када онда допуштамо да срце постане „колевка“ свега оног вечног, оног што долази из Царства будућег и његов је предзнак.
Али та будућност се не сагледава из перспективе ове поезије и њеног песничког гласа ни тријумфалистички ни сентиментално, јер никад се не заборавља Голгота која долази пре Васкрсења, никада се не заборавља наша несавршеност, непостојаност и немоћ, никад се не заборављају двери смрти, кроз које морамо проћи и које су једина извесност наших живота. Јер лажемо и самообмањујемо се ако тврдимо да смо превладали сећање на смрт и ослободили се гађења и страха пред њом. Зато је ово „црна доксологија, црно славословље, не зато што је усмерено ка злу и ка зломе, а посебно не у његову славу, већ зато што је свесно мрака у нама и око нас, зла и смрти, што није зашећерено, испразно, формално и реторичко.
Прихватити свој крст, обући се у њега, родити се у њему – без тога нема ни истинског облачења у Христа, рођења у Њему, крштења. Нема јефтине истине и бесплатног учешћа у њој, нема спасења без трња, нема боговиђења ако се није патило, али и волело, нема победе над смрћу за онога ко се није борио, ко је бежао од свести о њој и веровао да ће га „чаша мимоићи“.
Има мрака у овој поезији, мрака овог света, али и оног мрака који симболише нашу неспособност да „у веку овоме“ видимо Бога очи у очи. Ипак она је и у вери да је с оне стране мрака ипак нешто и што је најважније неко (Неко) , коме се пева и који највише воли када му се пева. Када ми се отвори срце, осветљавајући постепено мрак у нама, како бисмо дали своју лепту у осветљавању читавог света, у његовом будућем преображају, када ће све бити са свим и у свему.
Владимир Коларић за Компасинфо
