U filmu „Velika prva divizija“ (The Big Red One, 1980, režija Sem Fuler) postoji scena u kojoj pacijent duševne bolnice u toku borbe između američkih i nemačkih vojnika, uzima ispušteni „šmajser“, počinje da puca u viče kako je on sad kao i svi, kako je sad konačno zdrav i normalan. To me je podsetilo da zapis B. Vongara (Sreten Božić) o tome kako je jedan od argumenata britanskih kolonizatora o subhumanosti Aboridžina bilo i to što oni nikada nisu ratovali.
Dakle, iako se često kaže kako je rat ludilo ili projava (manifestacija) ludila, on se ovde vidi kao kriterijum normalnosti, duševnog zdravlja, pa i ljudskosti. I u tome ima izvesne logike, jer rat traži visoke organizacione sposobnosti, tehnološka znanja i idejno-motivacionu artikulaciju, odnosno rad na ciljevima koji prevazilaze neposredn iskustvo i potrebe pojedinca ili manje grupe.
Tačno je da rat računa na animalne instikte, ali oni koji ga pokreću i vode imaju i te kako racionalne razloge, kako u smislu projektovanja ciljeva i interesa, tako i u smislu planiranja i organizacije samih ratnih dejstava. U tom smuslu, rat pokreću i njime upravljaju racionalni i funkcionalni pojedinci, često izraženih sposobnosti. Tako da sposobnost za vođenje rata može svedočiti o visokoj organizaciji jednog društva i razvijenoj sposobnosti pojedinaca na različitim institucionalnim pozicijama, pa samim tim i o visokoj funkcionalnosti institucionalnog sistema.
Naravno, na nižim nivoima, „na terenu“, mogu postojati psihološki oboleli i nestabilni ljudi i oni koji ne kontrolišu sopstvenu animalnu prirodu, odnosno bazične instikte, kao što rat, s druge strane, uzrokuje brojne traume, a time i mentalne poremećaje i oboljenja.
Tako gledano, rat se zapravo ne tiče psihičke normalnosti niti civilizovanosti i društvenog napretka, nego nečeg mnogo dubljeg, a što se u asketskoj literaturi podvodi pod „svet ovaj“. Ako je rat kriterijum normalnosti i ljuskosti, on je to po kriterijumima „ovoga sveta“, i moglo bi se reći da je njegov osnovni kriterijum upravo rat i sklonost ljudi ka ratu.
Iz toga možemo zaključiti da rat zato u prvom redu nije duševni ili telesni, nego duhovni problem i da se on može prevladati samo duhovnim sredstvima. To ukratko podrazumeva da će ga u „svetu ovome“ uvek biti, a njegove prave posledice i razrešenja odvijaće se u ljudskom srcu, kao i u „veku budućem“. Do tada je on jedno od iskušenja ovozemaljskog života, svakako jedno od najvećih, sa kojim se treba suočiti i, koliko je god to moguće, iskoristiti ga kao još jedan poziv i podsticaj na spasenje, kao i svaku muku i nevolju naših života.
Vladimir Kolarić za Kompasinfo
