У филму „Велика прва дивизија“ (The Big Red One, 1980, режија Сем Фулер) постоји сцена у којој пацијент душевне болнице у току борбе између америчких и немачких војника, узима испуштени „шмајсер“, почиње да пуца у виче како је он сад као и сви, како је сад коначно здрав и нормалан. То ме је подсетило да запис Б. Вонгара (Сретен Божић) о томе како је један од аргумената британских колонизатора о субхуманости Абориџина било и то што они никада нису ратовали.
Дакле, иако се често каже како је рат лудило или пројава (манифестација) лудила, он се овде види као критеријум нормалности, душевног здравља, па и људскости. И у томе има извесне логике, јер рат тражи високе организационе способности, технолошка знања и идејно-мотивациону артикулацију, односно рад на циљевима који превазилазе непосредн искуство и потребе појединца или мање групе.
Тачно је да рат рачуна на анималне инстикте, али они који га покрећу и воде имају и те како рационалне разлоге, како у смислу пројектовања циљева и интереса, тако и у смислу планирања и организације самих ратних дејстава. У том смуслу, рат покрећу и њиме управљају рационални и функционални појединци, често изражених способности. Тако да способност за вођење рата може сведочити о високој организацији једног друштва и развијеној способности појединаца на различитим институционалним позицијама, па самим тим и о високој функционалности институционалног система.
Наравно, на нижим нивоима, „на терену“, могу постојати психолошки оболели и нестабилни људи и они који не контролишу сопствену анималну природу, односно базичне инстикте, као што рат, с друге стране, узрокује бројне трауме, а тиме и менталне поремећаје и обољења.
Тако гледано, рат се заправо не тиче психичке нормалности нити цивилизованости и друштвеног напретка, него нечег много дубљег, а што се у аскетској литератури подводи под „свет овај“. Ако је рат критеријум нормалности и љускости, он је то по критеријумима „овога света“, и могло би се рећи да је његов основни критеријум управо рат и склоност људи ка рату.
Из тога можемо закључити да рат зато у првом реду није душевни или телесни, него духовни проблем и да се он може превладати само духовним средствима. То укратко подразумева да ће га у „свету овоме“ увек бити, а његове праве последице и разрешења одвијаће се у људском срцу, као и у „веку будућем“. До тада је он једно од искушења овоземаљског живота, свакако једно од највећих, са којим се треба суочити и, колико је год то могуће, искористити га као још један позив и подстицај на спасење, као и сваку муку и невољу наших живота.
Владимир Коларић за Компасинфо
