Збирка „Нико на мом мјесту“ Драгомира Лишчића (Завод за проучавање културног развитка, 2026) посвећена је дечијем погледу, оног који није ни „војник“, ни „застава“ ни „број“, и који непоткупљиво чува своје успомене, у њиховој чистоти од потоњих манипулативних и преварних наноса, према којима се одрастајући уобличавамо.
Овај прочишћени, аутентично песнички поглед, који мора да очува нешто од детињег, усмерава се на питања искуства граница и зидова, како оних међу људима и заједницама, тако и онима унутар нас самих. Границе и зидови нарушавају нашу целовитост и производ су апстракција које потискују човека и заборављају на њега. Оне нам се намећу, али и сами их гајимо „сваки пут кад смо бирали понос умјесто човјека“.
Овај поглед се затим управља и на оне који недостају, који су одсутни, претворени у „тишину што сједи прекопута“. Али и ка могућности, тајни и богатству сусрета, оног „што се рађа кад двије мисли први пут повјерују да нису саме у свијету“, који „није додир двије особе, него два тренутка која су коначно схватила зашто су толико журила управо ту“.
Ти сусрети и уверење у то да „ништа није нестало само је било скривено“, као и да „име које више нико не носи језик памти“, дају нам наду да је ипак могуће постати и остати „цијел“.
Ово уверење у последњем делу збирке, названом „Кад се све утиша“, односно кад мине бука и насиље овога света, налази упориште у вери у онога (Онога) којег није потребно дозивати, „јер знам, Ти су већ дошао тамо гдје те нико није звао“, у ону тајну која чини „да страдање постаје молитва, а бол пут ка васкрсењу“.
То није само вера у нашу људску реч, која има вредност спознаје и памћења, већ у Божије ћутање у ком „сабираш све наше ломове у једну ријеч коју не чујемо а која нас држи у постојању“, дакле вера у тајанствени и надсуштвени Логос.
Спознаја да је љубав „дошла до краја а ми смо стали на пола пута“, ипак нас не оставља без наде, под условом да имамо веру која охрабрује „да останем под крстом док у мени не умре све што не зна да воли“.
Збирка „Нико на мом мјесту“ Драгомира Лишчића тако се завршава у тајни над тајнама, у мистерији без које човек уосталом „није слободан“, и која је заправо слобода сама. Мистерији (о) којој је, колико год то муцаво било, могуће и певати, приближавајући јој се и уподобљавајући, онолико колико нам је као створеним бићима дато.
Владимир Коларић за Компасинфо
