Ретко који писац упозорава како оно што је написао није за сваког, тачније за оне који „нису спремни“. Управо то чини Јуриј Мамлејев (1931-2015) у уводном коментару свог првог романа „Бесани“, написаног шездесетих година прошлог века (на српском: Агноста, 2024, превод Душко Паунковић). Време настанка романа он именује „годинама метафизичког очајања“, а роман по њему „описује пакао, и то данашњи пакао, пакао на планети Земљи, без икаквог улепшавања“.
С друге стране, каже аутор, роман приказује и људе који „желе да продру у духовне сфере“, али „луде од тога и постају својеврсна чудовишта“.
Ипак, верује Мамлејев, „приказивање духовне кризе неизбежно води ка контрареакцији“, односно ка „дубинском катарзи“, па тако тврди да је роман „спасао двоје младих Руса који су хтели да изврше самоубиство“. И поред тога треба бити опрезан и не упуштати се у читање ако нисмо довољно, пре свега духовно, оспособљени. Сопствену приповедачку позицију аутор именује позицијом посматрача и сведока, који нити афирмише нити суди, већ има готово научни приступ предмету.
Мамлејев је значајан руски писац и мислилац друге половине прошлог века, центар знаменитог Јужинског кружока који се поред књижевности и уметности, бавио и философијом, езотеријом и мисаоним наслеђем традиционализма и философије перенис, и из ког су потекле бројне значајне личности руске културе, у распону од Владимира Сорокина до Александра Дугина. Дакле, када говори о „опасности“ које потенцијално стоје пред читаоцима „Бесаних“, он не мисли само на последице чисто књижевне провокације, већ и оне које задиру у сферу духовног и окултног.
Ипак, „Бесани“ су пре свега књижевно дело, а на његов езотеријски и окултни багаж треба гледати као на елементе књижевне грађе, а не као на приручних окултних техника или опис духовних искустава.
Овај роман је најпре пародија руских деветнаестовековних романа и повести, попут Тургењевљевих, смештених у „племићка гнезда“, односно аристократске поседе, који прате живот и међусобне интриге њихових власника али и обичних људи, сељака и послуге. Такође, он је унеколико и пародија Достојевског, са његовим растрзаним ликовима суочени са великим питањима.
Само што су јунаци овог „гнезда“ сви до једног изопачени и демонизовани, од серијског убице, преко опскурних окултиста до перверзњака свих врста.
Уместо сусрета фриволних племића, представника интелигенције и простих али добростивих представника народа, овде имамо спој „простонародног мрачњаштва“ и „интелектуалног мистицизма“, који доводи до неких од непријатнијих и гнуснијих призора икада описаних у литератури (Маркиз се Сад, чије отелотворење ликови препознају у цркнутој мачки, није поменут тек тако).
Роман би најтачније могли опстати као сусрет свакодневице са непознатим, од чијег је „продора“ свакодневица „напукла“. Овде сви трагају за вечним и невидљивим макар га и порицали, па чак и серијски убица убија како би разрешио „загонетку“ човека, односно одакле он долази и куда иде. У основи, деловање ликова одликује страх од оностраног коме декларативно теже, а које би ако би га досегли могло да доведе у питање њихову слику о себи, односно да их суочи са собом какви заиста јесу. Хришћанским језиком речено, могао би да пољуља њихову гордост, самољубље и човекобожачку претензију.
Роман „Бесани“Јурија Мамлејева, и данас радикалан и неугодан, снажна је слика обездуховљеног света, односно света онаквог какав би изгледао без Бога и људског односа према њему. И, зашто не рећи, слика времена и земље у којој је настао (Совјетског Савеза), беспоштедно показујући куда једино може да види богоборство, којем је увек и човекоборство. Снажна представа демонског утицаја на људе, појачаног у епохама које унижавају оно најбоље у човеку, права је атмосфера и суштински домет ове књиге. Тако схваћен, он заиста може имати оно „катарзично“ дејство којем се његов аутор нада.
