Nezahvalno je govoriti o zlu, jer smo spremni da ga pripisujemo drugima, a sebe izuzimamo, uvereni pri tome da je naša perspektiva (jedina) ispravna. Ipak, konkretno, u uobičajenim okolnostima ono se uglavnom ispoljava u ljudskim odnosima kada neko zaboravi da je meta njegove reakcije, osude, omraze, ogovaranja čovek, kada mu pogled na čoveka zamagljuju predrasude, strasti, ove ili one ideje i uverenja, uključujući i nečije uverenje da je on bolji i ispravniji, da drugoga potire zbog nekog višeg cilja.
Dosta zla čine na primer infantilni, frustrirani, zavidljivi, profesionalno i porodično neostvareni ljudi, koji svoje nezadovoljstvo „leče“ intrigama, agresijom ili uverenjem da služe nekom višem cilju, da njihova delatnost svom životnom i radnom okruženju, u kuloarima, društvenim mrežama ili komentarima na sajtovima ima veliki značaj, koji samo posvećeni razumeju.
Čovek se lako prepusti ogorčenju kada je sebe lišio stvaralaštva i prisnih odnosa. Ukratko, svakom od nas su stvaralački život, onaj koji nije prepušten učmalosti, inerciji i ponavljanju, kao i bliski odnosi sa ljudima najveća brana od zla, najpre od sopstvenog. To važi bez obzira na to u šta inače verujemo i kako vidimo smisao života i sveta.
A kada se zaista nađemo na udaru intriganata i nasilnika, kada, koliko god se preispitivali, ipak ne možemo da nađemo svoju krivicu u tome što nam se dešava, uz svest da u mnogim drugim stvarima jesmo grešni i nesavršeni, šta onda raditi? Pa ono što važi uvek u takvim situacijama, jer treba voleti i neprijatelje, kako nam je rečeno, a kamoli sitne potkazivače i intrigantne, koji nam zapravo ne mogu puno nauditi.
Možda ih nećemo promeniti i svakako nećemo promeniti svet, koji „u zlu leži“, ali važno je ne mrzeti, ne gneviti se, zaista prepustiti sve Bogu, ne prizivanju Božije kazne i osvete, nego uzdanju da će se ipak sve ustrojiti kako treba, da će biti više mira, i u našim srcima i u srcima naših opadača.
Jer mržnja i prizivanje osvete, ljudske ili Božije, uistinu neće i ne može doneti ništa dobro, u to se svako od nas mnogo puta uverio. To naravno ne znači da nećemo preduzeti određene korake, ako se osećamo bezbednosno ugroženima ili su nam ugrožena određena zakonom garantovana prava, ali sve to opet treba činiti bez omraze.
Sačuvati mir i prepustiti sve Bogu, koji nikome od nas ne želi zlo, mada nas i ne sprečava da ga činimo ako nam je to baš žarka želja, jer to je deo naše ljudske slobode. Ali mi bi svakako trebalo da želimo ono što želi Bog, a ne nepomenik, želeći svakome ono najbolje za njega, koliko god se on tome opirao. Jer svako od nas želi dobro za sebe, samo mu je svest o tome šta je dobro pomračena i pogled na istinsko dobro zamućen, ali to uvek može da se promeni. Iz napomenu da nismo mi ti koji uvek znamo šta je za nekog dobro, zato se i zato ga prepuštamo Bogu, koji to zna; ali ono što sigurno znamo je da ni za koga nije dobro da čini zle stvari i širi laži i klevete.
Uostalom, ko zna da mi u nekoj prilici nećemo pokleknuti na isti takav ili još gori način. Zato se čuvajmo, jer jedino čuvajući sebe čuvamo i druge. A najpre se treba čuvati od mržnje, ogorčenja i osvetoljubivosti, od toga da jedemo druge i nagrizamo sami sebe, samo dodajući palosti na palost, uvećavajući trulež već dovoljno trulog sveta, A naše je valjda da širimo svetlost.
