Незахвално је говорити о злу, јер смо спремни да га приписујемо другима, а себе изузимамо, уверени при томе да је наша перспектива (једина) исправна. Ипак, конкретно, у уобичајеним околностима оно се углавном испољава у људским односима када неко заборави да је мета његове реакције, осуде, омразе, оговарања човек, када му поглед на човека замагљују предрасуде, страсти, ове или оне идеје и уверења, укључујући и нечије уверење да је он бољи и исправнији, да другога потире због неког вишег циља.
Доста зла чине на пример инфантилни, фрустрирани, завидљиви, професионално и породично неостварени људи, који своје незадовољство „лече“ интригама, агресијом или уверењем да служе неком вишем циљу, да њихова делатност свом животном и радном окружењу, у кулоарима, друштвеним мрежама или коментарима на сајтовима има велики значај, који само посвећени разумеју.
Човек се лако препусти огорчењу када је себе лишио стваралаштва и присних односа. Укратко, сваком од нас су стваралачки живот, онај који није препуштен учмалости, инерцији и понављању, као и блиски односи са људима највећа брана од зла, најпре од сопственог. То важи без обзира на то у шта иначе верујемо и како видимо смисао живота и света.
А када се заиста нађемо на удару интриганата и насилника, када, колико год се преиспитивали, ипак не можемо да нађемо своју кривицу у томе што нам се дешава, уз свест да у многим другим стварима јесмо грешни и несавршени, шта онда радити? Па оно што важи увек у таквим ситуацијама, јер треба волети и непријатеље, како нам је речено, а камоли ситне потказиваче и интригантне, који нам заправо не могу пуно наудити.
Можда их нећемо променити и свакако нећемо променити свет, који „у злу лежи“, али важно је не мрзети, не гневити се, заиста препустити све Богу, не призивању Божије казне и освете, него уздању да ће се ипак све устројити како треба, да ће бити више мира, и у нашим срцима и у срцима наших опадача.
Јер мржња и призивање освете, људске или Божије, уистину неће и не може донети ништа добро, у то се свако од нас много пута уверио. То наравно не значи да нећемо предузети одређене кораке, ако се осећамо безбедносно угроженима или су нам угрожена одређена законом гарантована права, али све то опет треба чинити без омразе.
Сачувати мир и препустити све Богу, који никоме од нас не жели зло, мада нас и не спречава да га чинимо ако нам је то баш жарка жеља, јер то је део наше људске слободе. Али ми би свакако требало да желимо оно што жели Бог, а не непоменик, желећи свакоме оно најбоље за њега, колико год се он томе опирао. Јер свако од нас жели добро за себе, само му је свест о томе шта је добро помрачена и поглед на истинско добро замућен, али то увек може да се промени. Из напомену да нисмо ми ти који увек знамо шта је за неког добро, зато се и зато га препуштамо Богу, који то зна; али оно што сигурно знамо је да ни за кога није добро да чини зле ствари и шири лажи и клевете.
Уосталом, ко зна да ми у некој прилици нећемо поклекнути на исти такав или још гори начин. Зато се чувајмо, јер једино чувајући себе чувамо и друге. А најпре се треба чувати од мржње, огорчења и осветољубивости, од тога да једемо друге и нагризамо сами себе, само додајући палости на палост, увећавајући трулеж већ довољно трулог света, А наше је ваљда да ширимо светлост.
